offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
...umom...
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
U oblacima i okeanima.
Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda,
koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari,
ređe nego ti vidi nebo.
Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta.
Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru.
Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školovala da sija?
Koji nas to učitelj uputio u disanje?
Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit.
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.-
I svaki put kad budeš
komadić sebe dao,
ličiće svet na tebe
više nego na druge.
Sad sunce, eno, kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Pa sve kad trne i sve kad svene, kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni živi sto vatrometa, nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.
Neke stvari mogu mnogo bolje da se osete nego da se objasne.
Ali to ljudi ne znaju, oni veruju rečima, to je problem.
Treba više verovati svojim srcima nego rečima.
Poklonio mi se vetar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.
Neko na vratima zvoni.
Traže me.
Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
Ko zna gde sam ja.
Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drveću.
Ne sanjamo svi jednako
i to nikome ne smeta.
A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni?
-Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju
slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuće ", kazu Eskimi. To isto
znači što i zidati prozore manje od očiju-
...Čaroban je taj svet od izmišljene jave...
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.
Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.
...zar vam je važnije da preživite ma i nekako,
nego da dokučite šta je život?
Nasmejan, otići mirno.
doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo
doživljaj vaše vrste sveta .
Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari.
Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam?
Ali potrebno mi je znanje zašto verujem.
Zašto me bacate uvis?
Zašto mislite da sam živa?
Zašto mislite da sam ptica?
I zašto mislite da sam krilata?
Možda jedino zato što ste u meni primetili
da sam toliko opčinjena slobodom
da mi je neudobno i to što pripadam sebi.
Eto zašto ne mogu ostariti.
Zato što umem da verujem
i što umem da učim.
Onaj ko uči ne stari.
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.
Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,
sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara,
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
...Biti miris i boja,
biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda
što se u večnost pali.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...
Preleti beskonačnost
i pobedi vreme i maštu,
ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
|
