|
 Neznam kome je ovo upućeno,meni ili tirkizu,jeste sve je poetično, ceo život,tvoj,njegov,moj i onog tamo iza nas i ispred nas.Treba da bude poetičan,jer je dug,onoliko koliko ,doživimo.Danas su Zadušnice,znate li šta je to  Neotiđoh na groblje,pored(upalih kandilo)mene starija unuka,kuća blizu groblja,put,mnogo sveta ide,nose ljudi pune korpe hrane,pića,poneko sveću   Unuka navikla kad god vidi da pored naše kuće prolazi mnogo ljudi, pita:"Bako da li je to sahrana".nije mila moja,pa je stavim na krilo i pokušam da joj objasnim verujte bilo je baš teško objasniti detetu od šest ipo godina,zašto danas toliko ljudi prolazi pored naše kuće,iako nije niko umro No i to se mora prebroditi,jer je već čuvši zvonjavu crkvenih zvona shvatila da ima nešto što ona zna ali zvonjava nije uvek ista.Nedeljna zvojna na pravoslavnoj crkvi zvone u pola deset,vreme kada se ide na nedeljnu službu,pa opet pita:"Bako da li je to sahrana" i onda opet novo pričanje ,da je danas nedelja pa poneka teta,baka ,čika ili deka idu u crkvu.Lepo jeponekad naravno kada čovek samo oseti potrebu,kada duša poželi da sasluša poenje,seoskog sveštenika.To su uglavnom moja pisanija mojih memoara,kako sam ja saopštila,pa se neko zainteresovao,pisanjasu iz mog jednostavnog svakodnevnog događanja,a možda i otvorim temu o dnevnim događanjima pa se prepiska nastavi jer sigurno i vi imate potrebu da reknete nešto ,nešto (što trenutno nemate kome)a ja ću vas čekati na istom mestu.Eto to bi bilo to za večeras.  
|
