|
prebacite u cirilicni font....
Sedim za stolom, puseci i ovu poslednju cigaretu koja je izlomljena.
Pokusavam da napravim kolute dima, ali mi ne ide. Kao sto mi i ono vino nije leglo posle naseg raskida.
Sedim. Ustajem, za cas pa opet hocu da sednem, jer mi se cini da ce me noge uskoro izdati i necu da rizikujem da padnem i povredim se bojeci se da vise necu moci da ustanem. A mozda je i tako bolje da se nikad vise i ne probudim. Da mi bude lakse. Da ti bude bolje. Ionako vise neces morati plakati zbog kretena. Bar ne neko vreme, kada me odmeni neko drugi, dok se ja budem polako prerusavao u tamnu zemlju i same crvljive kosti.
Vise ne prolazim onim dobro poznatim putevima. Izbegavam ih. Zasto se secati stvari koje su iza nas. Ne treba se vracati na njih iako se ja uporno vracam. Zeleci da promenim ono sto me pritiska, ovaj grad, ovo drvece puno prasine zbog koje tesko uzdisem. A mozda i tesko uzdisem jer se secam kako mi je deda pricao jednu pricu o maloj princezi koju sam skoro svake noci snio. Mozda je i ta princeza prosla pored mene, ne shvativsi sta sam izgubio.
Glupaco! Ne znas ti nista o meni, mada ni ja o tebi. Ali sam se barem trudio da nesto saznam! Ne znas ni koja mi je omiljena cokalada, niti koji sam znak u horoskopu! Ne! Nemoj mi pricati da me volis i da me moras napustiti zbog razloga koji ne zavise od tebe!
Ne, tebe nije briga za mene. Iako te je nekad bilo briga to je zato sto si svakog jutra umesto “dobro jutro” govorila “armani” . Da tu se razilazimo, ti nasi divlji i ranjivi putevi koji su bili ukrsteni kao makaze, a sad naizgled kao da su se raspetljali, reseci da zive sami, da idu samostalno, bez dogovora.
U ovim sitnim casima semafori ne rade, samo glupo trepere zuto. Moje srce me mozda bas ove noci namerno izda! Zasto namerno? Mozda samo ti to najbolje znas. Necu te proklinjati, i necu te zvati kuckom kao tvoj dragi.
Ako si ti srecna, onda sam i ja. Dace bog da te neko voli vise no ja, ali nemoj se puno nadati. A ja sad idem, i vise ti necu smetati.
|
