offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
U protekla tri dana sam pet puta pokušavala da napišem ovaj post i baš mi ne ide. Nisam sigurna ni kako da počnem ni kako da završim, ali je sigurno nešto najiskrenije što sam ikada negde napisala i kazala. Potrebno mi je da pričam sa nekim koga nikad u životu nisam i neću videti, neko ko neće da me procenjuje i ocenjuje. Pošto mi krov zgrade i takva osoba nisu u blizini, izbor je pao na MC. Ne mogu da idem kod psihologa. Ne verujem im i znam da mi ne mogu pomoći. U stvari, situacija je takva da mi pomoć zapravo i nije potrebna.
the thing about me..
Ne znam da li se sećate da sam ja nekad mislila da u životu postoji nekakav viši smisao, poredak stvari, sistem vrednosti. One fore da se prepoznaješ u drugome, da je dodir između ljudi moguć, sranja sa kosmosom, da se ljudi saosećaju sa drugima, da postoji potreba za čovekom, da se čovek na čoveka naslanja, da možemo da ležimo na ledjima i smejemo se bez razloga, da neko dovršava tvoje rečenice u glas sa tobom, da neko sanja isti san kao i ti godinama bukvalno, da možeš da se napiješ do smrti sa nekim jer ti je teško ili jer ti je strava.... E pa nema ništa od toga.
I ja sam tri godine mislila da nema jer ja nešto pogrešno radim, da sam ja "kriva", da je problem u meni, blabla. Oduvek mislim da ja sve u životu radim pogrešno, da nisam vredna da me drugi vole, da su svi drugi bolji, da svima sve bolje ide, da imaju viši IQ i veći račun u banci i tako neke stvari.
E sad, fora je u tome što sam ja čitala dosta, gledala "Fight club" & sl. samolečila se, volela, patila, ostavljala i ostavljali me, završila fakultet, radila mnogo u struci, zatrpala se obavezama, zaradila pare, išla svake godine na more, na Exit, u Belu Crkvu, na Zlatibor, na žurke, po skupim restoranima, jela na kiosku, učila na Filozofskom, družila se sa bogatim ljudima i jela punjene paprike kod Tamare u Studenjaku.
Ono što se nikada ni sa kim nije promenilo je to što sam se ja uvek,ali uvek sa svima osećala užasno usamljeno. Neovisno od njihovog intelektualno-materjalno-psihološkog stanja. Nikad, bukvalno nikad osim možda retkih trenutaka gore kod Dunje ja se nisam osecala kao da pripadam negde. I to je bilo retko i kratko. A onda se i to promenilo. Ne mojom ili njenom krivicom, nego je jednostavno tako moralo da bude. I to je ok.
I tako, moj dechko misli da će se to promeniti kada ja opet budem imala nebrojano mnogo poslovnih obaveza, kao u protekle dve godine. Kad ne budem imala vremena ni 5 minuta da mislim o tome.
Kada budem padala u san bez sna jer sam toliko umorna da nemam snage da sanjam.
A ja znam da neće. Zato što sad prvi put u životu znam da to nije do mene. Svako je sam na svoj način. Nema "Sex i grada", to samo postoji na HBO, prosto to su ljudi izmislili za druge ljude da bi bili manje usamljeni i da im ne bi bilo dosadno.
I ono što znam sigurno,a to je da knjige stvarno ne mogu da pomognu. Tu pomoći nema. Samo stvarni život. Krediti, stavljanje laminata i kuvanje paradajza. I očaj kasno noću. Svojevremeno sam čitala deci tu priču od Jelene Lengold u kojoj ona piše da stalno sanja livadu i zgradu na čijim prozorima se ne pojavljuje ni jedno lice. I kaže da se to nije promenilo ni kada je srela čoveka svog života. Zato što to nema veze sa njim. Livada i zgrada će zauvek ostati prazne.
A ja sam bila dovoljno glupa da poverujem da će možda jednog dana biti drugačije. Neće.Tu ne pomaže ni joga ni Dalaj-lama ni šamani ni proorci. To je čovekov usud.
Moraću da rodim bebu. To mi se sad čini toliko strašno da se naježim od toga. Da je beba lek. Nikad nisam mislila da koncept života može da bude toliko jadan. Red bebe, red pelena, red krečenja letovanja na Lefkadi, ako se skrpi novca za to. "Dis" subotom prepodne, a uveče film sa voljenom osobom. Tolstoj je verovao da se demoni iz žene isteruju rađanjem. Ako je tako, onda ću ja morati da rodim barem troje dece. A ne želim ni jedno. I to je jako strašno. Uopšte ne mogu da verujem da sam došla do ovoga. I sad nije kasno noću. Nedelja je i baš je lep dan. Idem da kupim haljinu za Sonjinu svadbu.
Ne smem da čitam tekst od početka.
Ono što je skroz fascinantno je to što ja imam 26 godina i imam tinejdžerske probleme. I ne, nisam imala nesrećno detinjstvo.
Sledeći put kad mi bude do prijatelja jednostavno cu da pogledam "Gossip girl". Pomaže, stvarno.
|
The same. Ali, nije tako loše imati (samo) 26 godina i nekog pored sebe ko vidi sa tobom svoju budućnost. Misli o tome, please. 
postavlja se u mojim godinama, ne tvojim.
i zato sto je to zabavno i jako naporno i tesko i uzasno i dosadno i najlepse na svetu. 
