|
...ponekad je dovoljno, dok se lagano samoucis dodavanju trenutka trenucima trenutaka...raslojavanju postojanja...umnozavanju... dok se vezbas u pritiskanju 'pause' dugmeta (posto provedes, mozda i godine, trazeci ga...prvo otkrivas nacin kako da ga uopste trazis...onda tragas...onda se ono samo nadje tamo gde ga najmanje ocekujes)...a sve to jer si se vec jednom odlucio da ne brines...jer si shvatio da je 'let go' jedini nacin...jer si se napokon zmureci bacio sa litice u talase uzavrelog mora zivota...jer si shvatio da nisu bitne uloge...nisu bitni zivotni 'racuni' i sabiranje i presabiranje da li si na 'dobitku' ili ne...da nije bitno ukoliko te neko prevari, iskoristi, povredi...u bilo kom smislu i obliku...da je sve to zaista...nebitno...dok sve to kroz tebe 'gori'...dok ti kosa plamti i moras postojati dovoljno brzo da sam sebe ne oprzis tim plamenom odistinskog zivljenja sto si ga napokon naucio rasplamsavati...ponekad je dovoljno...kao danas...videti dvostruku dugu ...videti osmeh sa visih nebesnih nivoa...osmehnuti mu se zauzvrat nosom, prstima...kao savrsenom znaku, savrsenoj potvrdi da si na pravom putu...da je to to...ponekad je dovoljno samo to...ma, ne! ne ponekad, dovoljno je bilo oduvek, samo nisam razumela...sad me prozelo...takav 'beleg neba' je vise nego dovoljan...otvoris oci na sekund, namignes svepostojanju...i vec u sledecem 'migu' oci su ponovo cvrsto zatvootvorene i vec se vrtoglavo bacas sa nove litice...neopisivo ozaren...
i, ofkors: (http://www.mycity.rs/Blog/Grasp-the-Rainbow.html)
|
