|
|
|
Poslao: 20 Mar 2012 22:00
|
|
sto ljudi ne vole fb? nikako mi ne ide u glavu to. meni je fb onako relax zona, dva puta dnevno uz kafu.informisanje & sharovanje sa dragim ljudima. "share not split"  i naravno ne: nisam prestala da se druzim, radim, uchim, chitam, razgovaram & sve ostalo RL mood-u ) Skroz mi je zanimljiva tema, bas sam i sama htela da pokrenem.
|
|
|
Poslao: 20 Mar 2012 22:31
|
|
Ja ne volim sebe na FB. Ti si, kinder, u pravu zato što on ne kontroliše tvoj lični privatni i društveni život, zato što imaš meru, tj. umeš da doziraš meru (vreme, trenutak) u kojoj ti on prija i ne ugrožava druge važne aktivnosti i interesovanja. Problem sa mnogim drugim ljudima je, a ja sam u jednom, mada relativno kratkom, periodu spadala među takve likove, što se prepuštaju dokolici i bezvoljnosti kada FB počinje da oduzima čoveku volju, usisava ga preteći da mu postane glavni okvir i sadržaj dnevnog života, zapravo zamena, kompenzacija, surogat za ono što čoveku duboko nedostaje - u porodici, na poslu, njemu samom. Ako se neko u tome oseća ok, meni je ok. Ali ja se nisam osećala dobro, nisam se sebi sviđala takva. Štaviše, počela sam da pravim ispade, da privlačim pažnju - a to je ugly.
|
|
|
|
|
Poslao: 20 Mar 2012 23:09
|
|
Tamti, saglasna sam u načelu sa time što si rekla. Don't blame the game, blame the player. Ali postoje neke vrste igara - a meni se čini (ver. sam krajnje subjektivna) da su društvene mreže poput FB potencijalno u toj kategoriji - koje prave igrače kakvi su im potrebni, oblikuju njihov profil. Kao što kockarske i hazardne igre žive od takvih igrača, one računaju na njihovu ovisnost. Ovo će zvučati mnogima kao nova teorija zavere. Nije mi to namera. Ne, mi naprosto živimo u takvom društvenom i kulturnom svetu koji neprestano izmišlja nove igre - dokolica, raznoda, šoping, konzumacija, obilje informacija i izbora, kultura kratke pažnje, proliferacija informacija iz mnoštva izvora koje nismo u stanju da otpratimo, a kamoli da preispitamo, detaljnije proučimo, još manje da proverimo. Pa se ti sad snađi u svemu tome.
|
|
|
Poslao: 20 Mar 2012 23:16
|
|
Interesantna tema.
Meni recimo ne oduzima toliko vremena, verujte mi vise mi MC Forum oduzima nego FB. 
A posto se MC-a necu resiti, ne zelim, tako da...
FB je sitnica.... ne smeta mi za sada...
To sve zavisi od osobe i njenog karaktera.
Neko ne moze da kaze "NE!" slatkisima, neko ne moze da kaze "NE!" sa alkoholom.
E pa tako i sa FB-om je.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 21 Mar 2012 01:35
|
|
@Sorelag, lepo, jako lepo receno. ni ja se sebi nisam svidjala u nekim fazama na fb-u, a pre toga i na mc-u, pa sam prosto ostavljala taj iskrivljeni deo sebe bez nacina da se izrazi time sto sam pravila pauze i na jednom i na drugom mestu. internet je takav, mislim, da je neminovno da svako od nas ko ga koristi prodje, a i preraste, fazu zavisnosti od istog. koliko ljudi, toliko cudi, pa toliko i nacina zavisnosti od neta. jedan deo kao sto pomenuh preraste sve to, a opet dobar deo ostane zarobljen u zacaranom krugu. i jeste, fb je jedno od mesta koje naglasava i gaji zavisnost. sad sam evo u fazi u kojoj se jesam vratila, ali nemam problem. i vise me ne mogu 'nahvatati' na istu foru
|
|
|
Poslao: 21 Mar 2012 02:52
|
|
Ispisala sam poduži i tugaljivi post o tome zašto me fb smara, smučila se sama sebi, i ponovo aktivirala fb. 
Nije u fejsbuku problem, niti u zavisnosti. Problem je u meni, i manjku samopoštovanja. Zamisao je da ljudi tamo dele svoja iskustva i doživljaje, uz ogroman naglasak na fotografijama, tagovanju, mapama. Želim i ja da delim, ali nemam šta. U najboljem slučaju mogu da uslikam samu sebe kako se provodim u kuhinji, ili da tagujem centar grada kao 'place I've been to' kad pređem Savu, što sam na neki način i radila, dok mi na kraju nije postalo jadno. Ali potreba da podelim sa nekim ovo malo sebe što smatram vrednim je užasno jaka, i alternativa slikama iz kujne je da ćutim koliko mi je život dosadan, objavljujem književne citate kao statuse, i podmećem Snupija kao profil sliku. Probala sam oba ova modela, i nijedan mi ne odgovara, uvek na kraju završim osećajući se kao luzer.
Ali zarad ljudi koje stvarno smatram prijateljima, a koji su mi na ovaj ili onaj način daleko, ne mogu da nateram sebe da uništim prokletinju od svog profila. Kad ne umem da iskuliram ni sebe ni fejsbuk, pa sveeee mora da bude tako melodramatično i lično shvaćeno i pitanje života i smrti.
Neću se ja posle ove blamaže skoro logovati ni ovde ni tamo. Ali sa nekim/nečim sam raskrstila, što je valjda dobra stvar.
|
|
Barem za mene.
)
