|
Citat:Tada se u njoj sve snažnije pojavi jedno drugo osećanje koje je verovatno već i ranije postojalo, ali se sada duboko i silno probudilo u njenoj svesti i ono joj se učini dublje i obuhvatnije od svake ljubavne žudnje.
Sažaljenje prema njegovom telu ispuni joj srce, tako veliko sažaljenje da je mislila da će joj srce prepući: zato što je njegovo telo stajalo tu u noći. Što su takva bila njegova ramena, mršave ruke koje je, drhtureći, prekrstio na grudima, što su takva ta obožavana kolena, čelo na koje pada kratka vlažna kosa: zbog toga bi mogla da plače. Ovo je bilo njegovo telo, telo koje je dobio rođenjem, ono je moralo da živi, da izdrži, da bude izloženo hladnoći, da čezne, da se raduje, to je bilo njegovo oduhovljeno telo, to je jedino što je imao: Ono je moralo tu, usred noći, da stoji.
Ništa u tom širokom, tugom ispunjenom svetu nije joj se činilo tužnije nego što to može biti tako. Sva tuga o kojoj bi se nešto moglo iskazati, proizilazila je iz misli, bila je dakle objašnjiva i prema tome nebitna. Ali ova druga, ova tuga tela, bila je van sitnog ljudskog razuma, neprotumačiva i golema.
Odlomak je iz "Dečje novele" Klausa Mana.
"Voleo je celi svet, a bežao od samog sebe... svugde je tražio snove, zanos i poeziju. Nosio je u sebi radost života i potajnu čežnju za smrću".
—Herman Kesten o Klausu Manu.
|
