tuzne price

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ovde napisite najtuznije price koje znate...evo par mojih







Plakala sam kad sam procitala ovu pricu   neznam sta se prelomilo u meni,prosto nisam mogla zaustaviti suze.Ostavicu je vama da je procitate...



Zazvonio je telefon. Dugo je zvonio. Konačno se javio. 

On: Halo 
Ona: Bok.. ja sam. Dugo se nismo čuli..jako dugo. 
On: Ne mogu vjerovati da si to ti... ali prepoznajem ti glas da. 
Ona: Da predugo... predugo sam oklijevala da okrenem tvoj broj. Ni sama ne znam kako sam se na to natjerala sada. 
On: Da... 
Ona: Našla sam tvoj novi broj na informacijama...sva sreća pa nema puno muškaraca s tvojim imenom. 
On: (tišina) ..kako to da si nazvala...? 
Ona: (tišina) pa htjela sam te čuti... vidjeti kako si? 
On: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam... dobro sam.. ide nekako.. živi se dan po dan. A ti? 
Ona: Dobro sam... 
On: Lažeš...osjetim ti po glasu..nikada nisi znala lagati. 
Ona: Tebi ne... 
On: Da to je uvijek valjalo kod nas.. barem se nikada nismo lagali. 
Ona: Znaš... (tišina)..nemam pravo to pitati ali... jel se sjetiš kada mene? 
On: (tišina) 
Ona: Ne moraš odgovoriti.. postavljam pitanja bez smisla...previše je vremena prošlo imaš svoj život.. 
On: ...naravno da se sjetim...i nekada poželim da nije tako..ali uvijek je isto. 
Ona: Pitam se zašto sam to napravila..zašto sam te otjerala od sebe .... nikad mi to nije bilo jasno... možda sam se previše bojala da ćeš biti kao i svi drugi.. da ćeš i ti otići na kraju... pa sam te potjerala...tjerala te a samo sam htjela da ostaneš 
On. I ja sam htio samo to..ostati... 
Ona: Ja sam kriva za sve... 
On: Ne nisi ti kriva... i ja sam prebrzo digao ruke od tebe.. otišao ponosno muški.. da bi sada sjedio sam i razmišljao o tome kako je moglo biti da sam ostao. 
Ona: (tišina ) i kako si ti jesi oženjen? Imaš obitelj? 
On: Nemam..Oženio se jesam.. ali nakon dvije godine sam se i razveo. Bila je dobra, draga..sve mi je želje ispunjavala, ali ju nisam volio. Trudio sam se zavoliti ju ali nakon nekog vremena shvatio sam da je to nemoguće pa sam ju pustio da ode... Sada se udala ima dvoje djece i sretna je. 
Ona: A ti živiš sam? 
On: Da .Živim sam..naučio sam se na to.. navikne se čovjek kada mora. 
Ona: Da..navikne se čovjek... 
On: A što je s tobom? 
Ona: Ja sam sama..uživam kao i uvijek.. dobro je... 
On. Nikad se nećeš promjeniti...ali nisi sretna. 
Ona: (tišina) 
On: Ne moraš mi to reći..znam te toliko...mirnija si nego što si bila prije... 
Ona: Pa eto bilo je vrijeme da i ja malo odrastem... 
On. Da, tko bi rekao da ćeš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena... 
Ona: Da..morala sam i ja malo odrasti. 
On: Znaš često sam razmišljao o ovome... sanjao da ćeš nazvati..da ćeš se pojaviti negdje...onako iznenada. Zamišljao sam kako ću biti sretan ako te opet vidim ili čujem 
( tišina)....i jesam sretan ..ali sam istovremeno i potišten.. 
Ona: Zašto? 
On: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro...promjenili smo se... nismo više djeca..nismo više tako mladi i puni poleta...u stanju mijenjati sve. 
Ona: znam.. znam da nije više isto..ali.. 
On. Nema tu ali više... znaš to i sama .. ne moram ti to ja govoriti... odrasli smo... 
Ona: (tišina) znači kad... znači kad spustim slušalicu... 
On: Nećemo se više čuti da... neću te zvati a nećeš n ti mene... samo bi se povrijedili još više. 
Ona: znači nećemo se ni vidjeti...? 
On: Nećemo..to je bolje za nas oboje... bolje da te ne vidim... 
Ona: Htjela bi te vidjeti... 
On: Nije stvar u tome da te ne želim vidjeti..želim to više od svega... ali znam da ne smijem . Tako bi samo povrijedio sebe a i tebe... 
Ona: Znam.. (tišina) 
(tišina) 
On: Nisam te zaboravio..niti ću to ikada napraviti...znaš to.. nikada te neću istjerati iz svog srca..niti iz svojih misli..tamo ću te čuvati dok sam živ. 
Ona: (tišina) ali... 
On: I nemoj se sada pitati zašto... nemoj jedina.. tako je moralo biti. Sada bi najveća pogreška bila vjerovati da možemo nastaviti gdje smo stali prije 12 godina... 
Ona: Ne mogu dalje..od onda? Od onog dana... 
On: Znam... 
Ona: Nsam htjela da budeš nesretan.. oprosti mi... 
On: Nisi ti kriva... ne možeš se krivit što sam te zavolio..previše zavolio. Nisi ti kriva što ne mogu voliti drugu... jednostavno je tako.. 
Ona: (tihi jecaj) 
On: Draga vrijeme je da se pozdravimo..i da završimo s ovom mukom... molim te napravi to zbog sebe i zbog mene.. nećemo se više kažnjavati.. dobro? 
Ona: (tihi jecaj) ...nemoj... nemoj spustiti slusalicu..molim te... 
On: (tišina)..nemoj plakati.... 
Ona: (tihi jecaj) ...volim te... 
On: I ja tebe.. ali ne možemo ovako..ne možemo si opet otvarati stare rane.. nemoj.. nemoj misliti više na to..živi život...živi i sjeti me se kada spavaš... tamo možemo biti zajedno. Tamo te čuvam svake noći..tamo imamo 22 godine i ništa nam se ne može dogoditi. 
Ona: Ne želim ovo... ne želim da nestaneš... 
On: Znam.. ni ja to ne želim ali znam da je to najpametnije.. a znaš i ti.. samo što sada ne želiš to priznati.. 
Ona: Ne mogu poklopiti slušalicu... 
On: Onda ću ti pomoæi još ovaj puta voljena.... pozdravit ću te... i reći ti da ćeš mi uvijek biti u mislima i srcu... živi srećo moja.. živi... volim te... 
(spuštena slušalica) 
Ona: ...jecaj...i ja tebe volim.... jecaj... 

Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali niti su se vidjeli. Onda je on umro. Na njegovoj ploći u donjem desom kutu stajalo je malo ugravirano srce, a pored njega rijeći: Ovo je srce pripadalo samo njoj. Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog zimskog jutra na grobu je klecala sijeda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njezino naborano lice, a njezin topli dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomièno klečala.. zatim se nagnula poljubila ružu i stavila ju na grob. Otišla je polako u daljinu...polako..polako... kao da ne želi otići. Svaka je godine dolazila na taj dan i nosila ružu. Uvijek bi se zadržala kojih 15 minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije više došla..nije bilo starice..nije bilo više ruže...samo prazan grobak i snijega na njemu. No te noći zvijezde su posebno jako sjale... sjale su jer nije više bilo tuge..jer su konačno bili zajedno, tamo gdje su jedino mogli biti sretni zajedno...u vječnosti...







BUKET CRVENIH KARANFILA 

Svratila je u cvjećarnu i kupila buket karanfila, uputila se prema grobljanskoj kapiji: 
- Opet vi gospođice - čula je, dubok, dobro poznat glas starice koja je tu živjela: 
- Da opet sam došla 
- Znam dijete moje, ali ti si sama i sjediš na ovom mjestu, čuvaj zdravlje, dijete moje. Mrtve ne možemo podići, i ako ih se svakog dana sjećamo. 
Uputila se prema ogradi na kojoj je pisalo Rođen 1958.- umro 1977. godine. Sjela je na klupu i srela se sa Goranovim očima. Činilo se da su danas vedrije. Taj osmjeh činio joj se, danas se opet obradovala što je vidjela tu sliku. Dobro se sjeća onog dana kada se slikala za indeks i bila je ponosna što su toga dana postali studenti. Suze su joj se slijevale niz obraze i odmah sušile od vjetra i jecaja. Pod nogama joj je šuštalo lišće i išla za Goranovim kovčegom. 
-Da ja sam kriva za njegovu smrt. Ali sada je kasno da se greška ispravi. Mislila sam samo na sebe i zadovoljstvo duše. 
Goran i Branka su se upoznali još u djetinjstvu. Išli su zajedno u gimnaziju, prijatelji su se šalili na njihov račun. Govorili su im da su blizanci, jer gdje je bio Goran tu je bila i Branka. Izdvajali su se i šaputali jedno drugome svoje tajne. Ni profesori nisu imali ništa protiv toga jer su bili odlični učenici. Goran je živio s majkom koja je Branku voljela kao rođenu kćer, a i njeni roditelju nisu imali ništa protiv njihovog zabavljanja jer je Goran bio pametan i simpatičan dečko. Došlo je vrijeme da se upišu na fakultet. Goran na elektronički, a Branka na pravo. Čekao je ispred fakulteta. Razdvajali su se samo kad su morali. Jednog dana u Brankino društvo došao je student treće godine, Nenad. Odmah je zavrtio mozak svim djevojkama, a njemu se svidjela baš Branka. Imao je novac, auto i bio je lijep. Ni Branka nije bila hladna prema njemu, pogotovo što su joj se sviđali njegovi komplimenti. Izlazila je s njim i provodila se. Mislila je da je ovo s njim samo avantura. Branka je počela popuštati u školi, nije htjela da je Goran čeka ispred fakulteta, jer je osjetila da se zaljubila u Nenada. Izbjegavala je Gorana poslije predavanja, Nenad je vozio autom kući. Jednom prilikom Nenad ju je vodio na žal. Bila je pijana i molila je Nenada da je vozi kući. 
- Ne ljubavi spavamo zajedno kuća je dovoljno velika za sve nas - rekao je Nenad. 
Odveo je u drugu sobu, ljubio je kako samo on to može. Branka se nije opirala. Odjednom je netko došao i upalio svijetlo. 
- Odlazi među nama je sve gotovo - reče Branka. 
Bilo joj je neugodno što je Goran vidio sa Nenadom, ali je brzo to zaboravila jer je voljela Nenada. 
Sutradan joj je majka rekla: Tražila te Goranova mama i rekla da si ti kriva što se Goran razbolio. Ali čini mi se to kao i kod drugih muškaraca. Mislim da bi ona trebala imati razumijevanja za tvoje patnje. 
- Žao mi je Gorana, ali mama što mogu. Ja volim koga ja hoću i baš me briga što drugi pričaju. 
Danas je Branka mislila da izgleda kao kraljica, jer Nenad slavi 23-ći rođendan i ujedno njihove zaruke. Kada je pošla rekla je majci 
- Sačekat ću Nenada ovdje. 
Na stubištu je srela Goranovu mamu uplakanu i zbunjenu. 
– Tebe trebam Branka. On umire i samo tebe doziva. Hoće zadnji put da te vidi. 
– Ne mogu danas doći ću sutra. Pa nije valjda tako bolestan. 
- Prekasno će biti, pođi sada. 
U bijeloj, u maloj sobici ležao je mladić koji nije ličio na Gorana. 
- Branka, došla si, želio sam da te vidim. 
Uhvatio ju je za ruku. Osjetila je da su hladne ali se nije branila. Plašila se njegova pogleda. 
- Znaš što Branka ja umirem, ti ćeš me zaboraviti, a ja nikad neću vidjeti tvoj smiješak. 
- Ozdravit ćeš Gorane, ti moraš ozdraviti. 
- Branka htio sam da ti kažem nešto. Izvadi iz ladice moj dnevnik. Čuj reći ću ti svoju tajnu, ja bolujem od leukemije i doktor kaže da neću ozdraviti. Branka dolazi na moj grob sve dok se ne udaš. 
U grudima joj je sagorijevalo. I dalje je padalo i puhao vjetar. Umro joj je na rukama. Tada se na njegovu grobu zaklela da se nikad udati neće i da će mu na grob dolaziti i donositi cvijeće, crvene karanfile koje je on htio da ona nosi na njihovom vjenčanju.







Ova prica je o vojniku koji se nakon nekoliko godina provedenih u ratu konacno vraca kuci svojoj porodici. Odmah nakon sto je saznao tu vijest javio se svojim roditeljima. 
- Mama, tata, vracam se kuci! Ali prije toga moram da vas zamolim za jednu uslugu. Imam prijatelja koga bih doveo sa sobom. 
- Naravno, odgovorili su roditelji odusevljeni sto ce konacno nakon toliko godina vidjeti svog sina. - Slobodno dovedi svog prijatelja, bili bismo srecni da ga upoznamo. 
- Postoji samo jedna stvar na koju moram da vas upozorim pijre nego sto dodjemo. On je dosta tesko povredjen u ratu. Zgazio je na nagaznu minu i izgubio jednu ruku i jednu nogu. Medjutim, on nema gde drugo da ode, a ja zelim da dodje da zivi sa nama. 
- Zao nam je sto to cujemo. Mozda bismo mogli da mu pomognemo da nadje gdje ce zivjeti. 
- Ne, mama, tata, ja zelim da on zivi sa nama! 
- Sine, ti ne razumijes sta trazis od nas. Osoba sa takvim hendikepom bi bila ogromna obaveza za sve nas. Mi imamo nase zivote i sopstvene probleme i ne mozemo dozvoliti da takva stvar pocne da nas sputava. Mislimo da bi se ipak trebao vratiti kuci sam i zaboraviti na svog prijatelja. Snaci ce se on vec nekako. 

U tom trenutku sin je prekinuo vezu. Roditelji ga vise nisu culi. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije. Njihov sin je poginuo prilikom pada sa zgrade. Policija vjeruje da je samoubistvo u pitanju. Roditelji su otisli da identifikuju tijelo. Prepoznali su ga, ali na njihov uzas takodje su otkrili i nesto sto nisu znali. Njihov sin je imao samo jednu ruku i jednu nogu. 

Roditelji iz ove price su kao vecina nas. Lako volimo one koji dobro izgledaju ili su zabavni, ali tesko prihvatamo ljude koji ce uciniti da se osjecamo neugodno. Radije bi se klonili ljudi koji nisu zdravi, lijepi, uspjesni ili pametni kao mi.






Ljubavna Tragedija....


Upoznali smo se na veoma cudan nacin. Preko daljine smo se zavoljeli. Samo smo rijeci, glasove i slike jedno od drugo imali, ali to nas nije sprijecilo da izgradimo ljubav s tolikom jacinom, kao nikada do sada! Kada smo se prvi puta vidjeli, bio je to veoma cudan osjecaj, stojali smo jedno pored drugog, pruzili jedno drugom ruku, gledali se u oci, predamnom je stojala osoba koja mi je bila tako poznata a u isti cas i tako nepoznata. Sjedili smo jedno pored drugog, i gledali se. Pored mene je sjedila osoba o kojoj sam sve znala, ali tako malo imala.
Sunce je sjalo u tvoje oci, kao sto su i moje oci sjale gledavsi u tebe. Srce je u istom trenu i sporije i jace kucalo. Da li je to bila zaljubljenost, ili strah, i dan danas nemogu raspoznati!
Od prvog susreta, su nastavili i drugi, i treci, i jos mnogo vise....
Sada se nismo voljeli samo rijecima, nego i dodirima.
Svaki dan smo se voljeli sve vise i vise. Uvijek smo bili jedno za drugo tu, ja sam bila bolesna, moje srce je bilo slabo kao sto je i tijelo, bilo blijedo i iscrpljeno. Ali to tebe nije sprijecavalo da me volis, nastavio si da se brines o meni i da uvijek budes tu za mene.
Pored moje bolesti, imali smo i drugih prepreka, koje je nasa ljubav morala pobijedti. Moji roditelji su bili protiv tebe, samo zbog imena. Da, tvoje ime im se zabadalo u srce kao vatrena i otrovna strijela. Nije im ni bilo bitno sta sam ja osjecala, i to sto si ti mene pravio sretnom. Postavili su mi uslov, oni ili ti. Kako moje srce ovo odluku da prezivi? KAKO? Svijet su mi sa par rijeci moji roditelji, moja krv srusili Andjele, ja sam odabrala tebe! Jer nisam mogla da zamislim zivot bez osmijeha koji si mi svaki dan davao na licu, bez tvojih usana, dodira, tvog mirisa, tvojih ociju.... Sada smo postojali samo mi, i nasa ljubav, i nas san!
Jeste, postojali smo mi, nas san, i moja bolest borila sam se, samo zbog tebe andjele. Samo radi nase ljubavi, i naseg sna. Sve sam od sebe davala, da mi srce ojaca. I hvala tebi sto si uvijek bio tu. Izdrazala sam nekako, ali bol nikada nije prestala.
Cak smo i nas san ostvarili, andjele ja sam ti rodila sina! Dokaz i simbol nase ljubavi, ovim smo ojacali nasu vezu, kao i nasa osjecanja, sve je bilo jos snaznije. Ali najvaznije je bilo, rodila sam ti zdravog sina. Konacno nam se san ostvario. Dijete je imalo predivno ime, ime koje smo mu htjeli naditi, j o s kada smo ja i ti bili mladi, i tek poceli sanjati taj san. Kada su moji roditelji culi ime djetea, konacno su prihvatili nasu ljubav. Ali tada je bilo kasno.
Moje slabo tijelo, se sve vise iscrpilo, i raspadalo. Ja vise nisam imala snage.
Umrla sam! Zao mi je sto sam te ostavila andjele. Oprosti mi. Hoces li mi ikada moci oprostiti.
Zao mi je sto ostavi i tebe i sina. Oprostite mi. Vi ste bili ono za sto sam ja zivila. I ja cu i dalje zivjeti u vasim srcima, iako moje tijelo vise nije tu, moja dusa ce uvijek biti uz vas. I cuvat cu svoja dva andjela.
WOLIM VAS!
Oprostite mi







Podsetićemo vas na tužnu priču o napuštenom psu koja je stara koliko i Internet...
Prva nedelja: Danas punim nedelju dana. Kako je lepo biti deo ovog Sveta...
Prvi mesec: Majka se odlično stara o meni. Zaista je majka za primer...
Dva meseca: Danas su me odvojili od majke. Ona je bila veoma uznemirena zbog toga i ispratila me je tužnim pogledom. Nadam se da će moja nova ljudska porodica brinuti o meni toliko dobro kao ona.
Četiri meseca: Odrastao sam veoma brzo i sve mi privlači pažnju.U mojoj kući žive i mala deca koja su mi kao mlađa braća. Često se igramo, oni mene vuku za rep a ja ih u igri povremeno malo gricnem.
Pet meseci: Danas su vikali na mene. Gazdarica je ljuta pošto sam se ispiškio u kući ali mi nikad nisu rekli gde bi trebalo to da radim. Sada spavam u hodniku . To mi se nimalo ne dopada.
Osam meseci: Ja sam jedan veoma srećan pas! Imam toplinu doma, i osećam se veoma sigurno i zaštićeno...Mislim da me moja ljudska porodica zaista voli. Celo dvorište je moje pa ja često prevaziđem sebe kopajući zemlju kao što su to radili moji preci da bi sakrili hranu. Moji i ne pokušavaju da me nauče novim stvarima pa je verovatno ovo što radim sasvim u redu.
Dvanaest meseci: Danas punim godinu dana. Odrastao sam pas. Međutim moji vlasnici kažu da sam porastao više nego što su oni očekivali. Kako li su samo ponosni na mene!
Trinaest meseci: Danas su me vezali. Skoro da nisam mogao ni da se mrdnem, na sunce kada mi je hladno ili u hlad kada je vrućina. Kažu da će da me posmatraju i da sam nezahvalan. Ništa ne razumem.
Petnaest meseci: Sve se promenilo... Drže me zaključanog na terasi. Jako sam usamljen. Moja porodica me više ne želi. Ponekad čak zaborave da sam žedan ili gladan. Kada pada kiša, nemam ni krov nad glavom.
Šesnaest meseci: Danas su me sklonili sa terase. Bio sam siguran da su mi sve oprostili da sam skakao od sreće. Rep mi radi kao navijen. Štaviše, mislio sam da me vode u šetnju!!! Krenuli smo u pravcu autoputa kada su odjednom zaustavili auto, otvorili vrata i izašli napolje. Bio sam srećan misleći da ćemo ceo dan provesti u prirodi. Ne shvatam zašto su naglo zatvorili vrata i otišli. Stanite!!! Lajao sam! Bili su me zaboravili... Trčao sam za automobilom iz sve snage. Moja tuga je rasla kako sam ostajao bez daha a oni ubrzavali...Na kraju sam shvatio šta se desilo... Napustili su me.
Sedamnaest meseci: Uzalud tražim put kući, sâm i napušten. Lutajući tako, naišao sam i na neke dobre ljude koji su se sažalili na mene i dali mi nešto hrane. Očima im pokazujem zahvalnost iz dubine duše. Nadam se da će me usvojiti, bio bih poslušan kao nikada do tada!!! Nažalost oni samo sležu ramenima i kažu nešto kao - jadan mali, verovatno se izgubio...
Osamnaest meseci: Pre neki dan sam prolazio pored škole i video mnoštvo dece nalik mojoj braći iz porodice. Prišao sam im bliže a jedna grupica je počela da me gađa kamenjem, glasno se smejući. Takmičili su se ko će me preciznije pogoditi. Jedan kamen me je pogodio pravo u oko i od tada više ne vidim na njega.
Devetnaest meseci: Neverovatno! Kada sam lepše izgledao, ljudi bi se i sažalili na mene. Sada sam veoma slab i izgledam užasno. Izgubio sam jedno oko i ljudi me teraju kada pokušam da se odmorim u njihovoj blizini.
Dvadeset meseci: Jedva se krećem. Danas su me kola udarila kada sam pokušao da pređem ulicu. Bio sam na pešačkom prelazu. Vozač mi je slomio zadnje noge! Bol je neizdrživ! Noge me ne drže. Jedva sam se dovukao do trave pored puta. Deset dana sam bio na suncu, kiši i hladnoći bez imalo vode i hrane. Nisam više u stanju da se pomerim. Sve me mnogo boli. Nalazim se na veoma vlažnom mestu i čini mi se da i dlaka počinje da mi opada. Neki prolaznici se prave da me ne vide, dok drugi govore jedni drugima da ne prilaze.
Skoro da sam bez svesti ali sam nekom unutrašnjom snagom uspeo da otvorim oči. Njen topli glas me probudio. "Jadna mala kuco, kako su te to ostavili". Sa njom je bio i jedan čovek u belom koji me pogledao izbliza i rekao: "Žao mi je. Najbolje da mu skratimo muke". Devojci su suze išle niz lice. Uspeo sam nekako da pomerim rep, pogledam je i zahvalim joj se što mi je pomogla da konačno pronađem mir.
Osetio sam ubod male igle...