|
ponekad je preslatko kada znas da ujutro treba da se budis, i onda odlazes konacni cin ustajanja iz kreveta. svaki minut, svaka sekunda, slatkog polusna, uzivanje do neslucenih dubina.....slatkoca krmeljavih ociju koje pokusavam da ocistim, spori pokreti prilikom ustajanja, namerno se ne umivam pre nego sto moram.....trepcem, gledam nebo....
budjenje je prelepa, sveta stvar
najveci je greh coveka buditi naglo ili silom iz sna.....najveca je tortura sat koji zvoni napinjuci zivce kao strune.....treba se buditi lagano, izlazeci iz stepena uspavanosti, od najdubljih nivoa zemlje snovije, preko prelaznih sfera nastanjenih prozracnim eternim bicima, pa do ruzne cvrstoce materijalnog sveta....
budjenje je sveti obred, jedan od najlepsih oblika molitve samo postojanjem.....
ako je budjenje obavljeno po stepenima, lagano i nezno prema sebi, onda telo ume da koraca i da se ponasa u materijalnom svetu.....onda sve tokom dana klizi.....
|
