|
u nezaboravnom trenutku kad spoznas sebe izvan sebe, vidis sve postojece dimenzije, a srce sveta ti sapuce u uho jezikom za koji vise nisi nemust....desi se cudo....shvatas da ti jesi i nisi ti, shvatas da po potrebi i po zelji mozes da zivis ovaj sadasnji, ili neki ili bilo koji od mogucih ili vec prozivljenih zivota, shvatas da mozes da ih ili zivis ili da ih posmatras kao da si ti sam neko drugi, jer ti sam si svi i sve i samo ti, a mozes biti i bilo ko drugi. i sve razumes, sve mozes, sve zelis, sve imas i shvatas....i jasno ti je da su bol i radost isto, da su ljubav i mrznja isto, i da je u sustini sve dobro...ali sve, bas sve zaista jeste dobro, onakvo je kakvo treba da bude, sasvim neslucajno, prelepo, fenomenalno do nepodnosljivosti lepote takvog osecanja. i da, bas tako, jednostavno se prepustis, reka zivota je neumitna, nesavladiva, nepojmljivo mocna, zaplivas, zaronis i samo se pustis....
potpuno verovanje sili zivota je najvisa umetnost, uskladjivanje ritma svog bica sa njom dovodi do jedne cudne sveprozimajuce radosti svakog dela sopstvenog postojanja. ta radost i odusevljenje zivljenjem su nemerljivo jaci od bilo koje ’emocije’ nazvana ona pozitivnom ili negativnom....iz trenutka u trenutak, odusevljenje cudom koje je zivot i koje je biti ziv...
|
