|
Pa da ja nastavim,,,redovno ga čitam .A zašto pitaće se neko.E pa zato što mi je sve jasno kada pročitam,biva tu dogodi se u tekstu deo života,deo svakidašnjice,deo mene,deo iz tamo nečijeg proteklog dana.Eto baš volim da se neko seti i njega da ostavi,,,za pročitati.
A da dodam malo .
Ne bi nam bilo loše
Ivan Tokin
Vidim tipa kako ćopa uz Preradovićevu, jedne zime, po ledu. Nosi
zdravstvenu knjižicu i u njoj neki papir. Ćopa tačno tim putem kojim se,
kad se skrene u četvrtu ulicu desno, stigne do nekog Doma zdravlja. Ja
sam u kolima, i stanem, i pitam da l’ ide u Dom zdravlja. Ide. Kažem mu
da uđe u kola da ga odbacim. Kad već idem tuda. A mislim se, vozio bih
ga i da ne idem. On uđe, ja ga odbacim, ispriča mi da ga boli noga ali
da je to sve od leđa i da to ne može da objasni doktorima, a oni mu leče
nogu, a on zna da su leđa. Mene boli, ne boli njih, pa mi ne veruju -
kaže mi. I kaže mi - Hvala. I izađe.
A ja tih dana nikako da stignem
do keve da vidim šta joj je sa šporetom, da vidim da l’ se samo neka
žica otkačila ili da zovemo majstora. I jedno 25 minuta pošto sam
ostavio ovog sa leđima, zove me keva. Kaže - Zamisli, srela sam komšiju
iz zgrade, pričali smo svašta, ja mu rekla za šporet, on došao i
popravio mi.
I ja tu zaključim - Kad ne možeš da stigneš do keve da
vidiš šta joj je sa šporetom, pomozi nekom drugom, nekom na koga
naletiš, a taj šporet će već da sredi neko treći, neko ko ne može da
stigne nešto četvrto. Čini mi se, kad bi se ta priča malo zaletela, ne
bi nam bilo loše, mislim svima nama što živimo na ovoj planeti.
Ali
ja hoću da vam kažem za trećeg u ovoj priči, tog što je popravio kevi
šporet. Taj živi na istoj verikali kao moja keva, ima jedno obično ime,
ima ćerku od 13 i sina od 7 godina, i ženu sastavljenu od osmeha. To
nije žena za koju bi klinci rekli da je lepotica. Moraš malo da
proživiš, da naučiš šta je lepota, i onda odmah primetiš - Ovo je prava
lepotica. Eto, takva je to žena, lepa žena. A on, ume da popravi šporet,
ume da popravi auto, ume rukama skoro sve, a ume i da broji na
japanskom, čuo sam ga. Zna još neke japanske fore, neke koje se tiču
bavljenja svojim telom i duhom, i njihovim usklađivanjem sa Kosmosom.
Njih
četvoro često viđam u kraju, u svim kombinacijama, svako sa svakim ili
svi zajedno ili u trojkama. I uvek osećam blagost, mir, dobrotu i
ljubav, kad god ih sretnem. A još pre, kad ih nisam poznavao, kad sam
prolazio preko njihovog sprata, uvek sam osećao neki prijatan miris.
Nije osveživač, nije omekšivač, nije dezodorans ni parfem, nisu šamponi.
Kao da je neka kombinacija svega toga, miriše na sveže, miriše
prijatno. Nije da vam ja sad pričam neku priču, nego stvarno ceo sprat
miriše. Uvek. Kad sam ih upoznao i kad sam prvi put bio kod njih,
shvatio sam da je to iz njihovog stana. Nisam ih pitao šta miriše, jer
sam odmah razumeo šta miriše. Mirišu blagost, mir, dobrota i ljubav.
|
.
