|
Veoma kompeksno pitanje, naravno, bez konkretnog odgovora 
Osnovna greška koju roditelji (najčešće) prave je odvajanje školovanja od ostatka života.
Vaspitavanje deteta počinje još dok je u stomaku, a nastavlja se odmah po rodjenju. Već i sasvim malo dete može da preuzme odgovornost za određene postupke koje čini, a to je ključ za ono što muči roditelje - problem školovanja.
Dete nevezano za školu mora učiti da polako preuzima sve više i više odgovorosti, naravno, u skladu sa svojim uzrastom. Kad dete krene u školu, to treba da bude samo jošjedna normalna obaveza sa kojom se ono nosi.
Medjutim, kakva je situacija kod nas?
Vrlo često roditelji dete vaspitavaju tako da nema nikakve obaveze, a oni se pretvaraju u servis koji je tu da mu ispuni svaku želju, trče na njegov mig, čiste za njim i spremaju njegovu sobu... i naravno povremeno puknu pa dete kazne (ili izmlate) jer više ne mogu da se nose sa tolikim poslom. Nakon toga ih grize savest, pa nesretnog naslednika još više dvore, uz ponosno isticanje da je to roditeljska ljubav .Umalo zaboravih kućne ljjubimce, kao još jedan pokazatelj spremnosti roditelja da zarad ljubavi preuzmu još jednu odgovornost..
Tako je dete do polaska u školu lišeno svakog redovnog posla, naučeno da će drugi da trče za nim i da ga upasuju, da će drugi da ga oblače i presvlače, i beskrajno zbunjeno, jer ga roditelji ne uče onom što je njihova iskonska uloga - osamostaljivanju i preuzimanju odgovornosti.
Zatim dolazi polazak u školu 
Zbunjenog juniora spremamo kao za trku. Kupujemo mu novu garderobu ( a ne ide na svadbu), posebne torbe, najbolje sveske. Tu je naravno i preprema za školu, učenje slova da se mali/la ne obruka pred ostalom decom, i kao šlag na tortu čuveno: "Dosta si se igrao, sad krećeš u školu!"
Malo sam raširio priču, ali suština je u tome da naša deca (najčešće)ne shvataju školu kao svoju obavezu i potrebu , već kao nešto što od njih očekuju roditelji.
Sa druge strane, roditelji od deteta sad očekuju da samo shvati važnost trenutka, preuzme sudbinu u svoje ruke i veselo krene u borbu za znanje ( čitaj: bubanje gradiva).
Lek za ovu situaciju:
1. Pre dece obavezno odgajite bar jedno kuče ( u stanu, dvorište se ne računa)
2. Što pre shvatite da se ljubav ne iskazuje povladjivanjem, već brigom za svoje dete. Razmislite šta mu je zaista potrebno i kako da mu pomognete u periodu njegovog odrastanja. Ljubav mu pokažite tako što ćete uvek biti tu za njega, tako što ćete mu bazrezervno pokazivati koliko vam znači.
3. Predškolsko dete mora biti odgovorno za spremanje svojih stvari i sobe, brigu o kućnim ljubimcima, organizaciju svojih hobija...
4. Roditelji moraju imati uskladjeno ophodjenje prema detetu, i stabilan zajednički stav o njegovom vaspitavanju. Najgori mogući pristup je "toplo - hladno" (jedan grdi, drugi hvali).
5. Roditelj mora shvatiti da dete u školi većinom uči nepotrebne i zastarele sadržaje, da nastavnici najčešće komunikaciju svode na najniže oblike razmišljanja (doslovna, translacijska ili interpretacijska pitanja koja od deteta zahtevaju da gradivo memoriše), da se u nastavi koriste neadekvatne metode, i da je normalnom i zdravom detetu jako teško da to prihvati.
Ako je dete već poodraslo, odnos prema učenu školskih sadržaja je veoma teško promeniti.
Topla preporuka: zaposlite juniora preko leta ( obavezno nezanimljiv i dosadan posao), a svoja ulaganja u njegov društveni život (garderoba, mobilni telefoni...)svedite na minimum. Ne predstavljajte to kao kaznu, već kao normalnu promenu koja je posladica njegovog odrastanja. Zatim mu polako i vrlo oprezno (nakon dužeg perioda "oskudacije") uvedite sledeći korak: "Ako učiš ozbiljno nemaš vremena za rad, a mi moramo da te podržimo i pomognemo). Tako (u idealnoj situaciji) junior počinje da uči, a vi konačno izlazite na crtu i počinjete da ispunjavate svoju osnovnu ulogu - postajete njegov servis i podrška
njegovim naporima da izgradi sebe u zdravu i socijalizovanu ličnost.
Važno: Nijedno dete neće shvatiti priču o učenju zbog svoje budućnosti, iz prostog razloga što deca ne mogu realno zamisle svoju budućnost. Ta sposobnost se razvija tek u kasnoj adolescenciji.
|
Dok sam ne shvati...
