offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18456
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Својевремено сам написао једну белешку - осврт о њему. Ко не свраћа на мој профил, може да је прочита сада. Можете видети и када је то написано. Ништа ја ту не'б диро, што рече Чола.
Батино лајање на (црвене) звезде...
3. август 2015. у 12:00
Скица за студију о психолошкој драми у нашем ратном филму
Велимир Бата Живојиновић један је од најталентованијих и најплоднијих филмских глумаца српског говорног простора (и не само тог ). Поред Павла Вујисића, Јанеза Врховца (Словенца који се родио и умро у Београду), Љубише Самарџића, Бекима Фехмијуа, Стева Жигона, па и Миливоја Живановића и Љубе Тадића (који су сразмерно мање дали филму него позоришту, али су оставили упечатљив, индивидуални траг), Бата је уникатна појава у сваком смислу те речи. Најчешће је играо улоге ''разбијача'', сурових, стамених типова ; да је био још ћутљивији свакако би понео епитет југословенског Гарија Купера. Случајност је то што је радио у доба када је претежну продукцију чинио наш ратни, партизански филм. О том жанру написао сам обимну студију па се не бих задржавао на томе. Устврдио бих да није Бата крив за оне вицеве о томе колико су он и Смоки побили Немаца, јер нису они наручивали и снимали филмове, већ продуценти и разне борачке организације и генерали . Знамо да је ту било и новокомпонованог партизанског филма, али то је, рекао бих, друга прича.
Два своја најбоља филмска остварења Бата је постигао играјући у веома ретком, специфичном и врло сложеном филмском жанру - психолошкој драми. Тиме је оповргао тврдњу својих критичара да је он јевтини глумац који код куће, у ормару, држи партизанску униформу , шмајсер и пушкомитраљез, користећи безочно ситуацију глорификовања ратних успеха (то ће рећи - претеривања, персифлаже, па и кича; сетимо се само ''Партизанске ескрадриле'' ). То су филмови ''Три'' Саше Петровића и ''Трен'', Столета Јанковића. Сигурно је да би ти филмови, захваљујући сјајним редитељима, свакако добили своје заслужено место, али... на пиједестал најбољих уметничких филмова нашег ратног жанра (и не само њега) попели су се захваљујући изванредном драмском и драматуршком предлошку - и Батиној глуми! Оба пута реч је о делу академика, самониклог интелектуалца Антонија Исаковића (иначе оца Милице Милше), искреног и убеђеног комунисте, после рата и врло високог функционера КПЈ, односно СКЈ, правог комесара. Он је нашој литератури поклонио неколико фасцинантних прича (''Црвени шал'', ''Кашика'', итд), правих минијатура у којима је било више морала , односно етичности, него у томовима многих философа и схоластичара. У неколико цртица он је предочио са каквим су се моралним изазовима суочавали људи посебног кова. И заиста су то и били.
Таква дела нису могла проћи незапажено од стране синеаста, али су се сви дуго опирали да се њима позабаве. Зашто? Зашто што би, у моменту расветљавања моралних дилема из доба рата, сместа показали какви су били наследници тих изворних комуниста. Шездесетих година настала је синтагма ''црвена буржоазија'' (касније и њена симплификована верзија ''банда црвена'') , а она свакако није говорила у прилог наследницима деце револуције. Сетимо се Гвоздена из романа ''Далеко је сунце'' који свог џелата упозорава да извади крпицу из цеви да му не би експлодирала, па ћемо сви знати о каквим је људима реч. Да ли данас има таквих? Сумњам. Да ли их је било у време снимања филма ''Трен'' и ''Три''? Да, али су били сабијени у ћошак, на ивици шкргутања зубима и ћутања. Тих година чак су и апостоли међу комунистима, шпански борци, дошли на црну листу јер су почели непријатно да подсећају тадашњу номенклатуру колико је одступила од изворних комунистичких принципа.
Редитељи су то добро знали и платили су цену свога ''лајања на звезде''. Саша Петровић био је више забрањиван него игран, а ни Столе Јанковић није баш газио по ружама. Зато су и могли, тако храбри, и да направе храбре филмове. Њихови филмови били су вапај на путу без повратка на изворне принципе времена када је ''била поново црвена ова планета''. Да ли су били у праву? Они су тада знали да јесу. Данас, и мало дете у Србији зна да револуција најлакше једе своју децу, само што после не може да их свари. Ниједна друштвена револуција после оне, крваве, није прошла без прљавих руку и гордог посртања. Сви су, кад - тад, издали своје идеале. Неко 1948. неко 1968. многи 1992. а неко никада - јер их није ни имао.
Антоније Исаковић написао је књиге ''које не горе'' и задужио и комунисте и анти-комунисте да размишљају до дана данашњег како да му одговоре.
Где је ту Бата? Тамо где му је и место - на самом врху наше филмске уметности. Тамо би се налазио и без ових улога, али са њима је своје постоље претворио у бронзану стражу наше уметности. Од њега - сасвим довољно.
|
