|
Meђувреме
-Милени-
Ноћ разапета над главом.
Ни нејаки лавеж звезда
не цепа покров неба.
Ледене усне кише
посипају грчевите пољупце
по дигнутој глави и загрљеним капцима.
Свака је звер већ јазбини збегла,
још се само моје тело ка северу вуче,
без водиље,без видика.
Под пелерином од јада,
маскиран у себе,
одмичем у мук и варку.
Игра сенки весели посматраче,
али дубина таме разиграних опсена на зиду
једино је сенки знана,
и ветру са јужних подневака,
обрубљеном копреном од магле,
који вида остатке згужваног срца,
утамниченог у овом кавезу од костију,
утрнулом у раскораку и међувремену.
Панчево – Нови Сад, 2006.
|
