Price

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

N A G R A D A


Sedeo je za računarom, pokušavajući da napiše još jedno obraćanje skupu na kojem će se okupiti u njegovu čast. Nagrada za poslednju knjigu došla je od kompetentnih i uglednih ličnosti u konkurenciji sa jednakima. I, u svakoj prilici, a bilo ih je, govorio je različito. Život mu je, u spoljašnjem vidu, poprimio obrise slave. Nije bilo emisije iz kulture koja se nije bavila njegovom nagradom i stvaralaštvom, nije bilo časopisa ili magazina koji bi preskočili da iznesu svoje mišljenje o njemu. Iako nesklon tom načinu prezentacije svog pisanja, bio je potpuno spreman za događaje koji su se smenjivali njemu neodgovarajućom brizinom. Znao je da će to trajati nekoliko meseci i, začudo, nije se osećao kao veličina kojoj se za života ukazuju počasti. Njegov odnos prema čitavoj ujdurmi obeležila je odgovornost. Trudio se d sa punim poštovanjem priđe svakom susretu, svakom kontaktu, svakom pojedincu. Osećao je umor, ali je s nesmanjenom koncentracijom plovio kroz okeane komplimenata i počasti. Naučio je da se prilagodi svetu koji mu je stran, a da ostane svoj. Najprijatnije se osećao u fazi istraživanja, priprema, otkrivanja, čak i samog pisanja. Lavina koja bi usledila po objavljivanju knjige, a počela bi, najčešće, nagradom, spadala je u obavezni deo procesa i smatrao je to normalnim, mada ne i prijatnim.

Na ekranu su se nizale reči dok se napolju gasio dan. Misli su ušle u željeni tok i prsti su ih, uz pomoć tastature, prenosili u svet realnosti. Valjda mu je pomoglo ravnomerno disanje ćerke koja je spavala na sofi. Ovih dana je bila bolesna, no pošto je dobar deo dana provela u prirodi, na obližnjem ribnjaku pored škole u čijoj je biblioteci radio, izmorena svežim vazduhom, sada je spavala mirno. Nijednom nije čak ni kašljucnula. Zvuk zvonjave telefona nije bio jak i prodoran, ali on se, ipak, trgao. Brzo podigavši slušalicu, tiho reče: "Halo?" "Dobar dan. Ja sam Branislava Jakovljević, po struci novinar, po zanimanju dramaturg. Zovem u ime Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Planiramo dramatizaciju Vaše "Opsade crkve Svetog Spasa"." Razgovor koji je tekao neusiljeno, završio se plodotvorno. Otvorila su se još jedna vrata. Iza njih je čekao nov, neistražen svet, primamljiv u svojoj suštini, opasan poput oštrice noža u stvarnosti. Sama dramatizacija tog, sad već starog romana ispunjenog istorijom i tišinom, činila se nemogućom. Osobu koja nemušti tekst treba da pretopi u dramske scene poznavao je površno, tek po imenu. Otvoren i za komunikaciju i za novinu, rešio je da se prepusti ljudima od drugih zanata. Obećano mu je da će biti konsultovan prilikom rada, da će imati pravo na intervencije.

Dopadalo mu se to ulivanje jednog doživljaja u drugi, jedne situacije u drugu. Kao u Bunjuelovom filmu "Fantom slobode". I, ma koliko pisanje delovalo kao usamljenički čin, čovek tu, zapravo, nikada nije sam. Najpre je u društvu raznoraznih likova dok prisustvuje raznim događajima preko tuđih ispisanih stranica prikupljajući građu za knjigu. Druži se i sa autorima tih tekstova. Potom ulazi u svet svojih likova i, poput reditelja, prati svoje glumce na sceni i usmerava ih. A onda slede konsultacije i dogovori, razmene mišljenja, te susreti sa izdavačima, da bi sve eksplodiralo u velikom finalu nebrojeno mnogo živih ljudi kojima se nađe okružen. Da li se to, zaista, može nazvati slobodom? Čovek nema uticaj na redosled i tok tih susreta ni na njihov sadržaj, ili je ta moć uticanja mala, ali ga, doduše, ispunjava osećanje slobode. Dešava mu se život, oseća se slobodno i ispunjeno.

Privodio je pisanje kraju, te večeri ga je čekao nov susret sa publikom grada u kome je živeo. Ćerka se već beše probudila i vrtela se, nespremna da bunovnost zameni probuđenošću. Iz kuhinje su dopirali mirisi ribe i začina i on ustade. Bilo je vreme večeri.