offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
ROMSKA PRIČA
Uča u školi je imao dodir i sa romima-koje su u lokalnoj sredini zvali cigane.
Baveći se etnografijom i istoriografijom, u svom rodnom kraju-kao sakupljač narodnih umotvorevina, došao je do podataka-istraživanjem, da su romi u njegovom kraju se doselili negde davno iz Indije, pa se potom pokrstili u pravoslavno-hrišćansku veru. Jedino su zadržali svoj jezik, običaje i način življenja.
Mahom su radili kao kovači, baveći se ovim zanatom, jer su potrebe za klepanjem sekira, budaka, kopača, za seljake u obradi zemlje, bavljenje drvosečom u planini-bila preka potreba za svakodnevni život u planini. Prvo su romi naselili brdsko planinski kraj-kao kovači, potom postepeno silaze da žive pored reke Vlasine i druma-puta. Neki su bili i narodni pevači i muzikanti-trubači, klanetaši, harmonikaši, a u prošlim vremenima su na svadbenim veseljima i narodnim saborima svirali sa zurlama uz tupan.
NJihove žene su često bile vračarice, a bilo je nekih koje su se bavile i prosenjem-kao neki verski obred, gde su za blagosiljanje domaćicama dobijale kao nagradu određene namirnice za isharnu.
Tako je bila poznata ciganka baba Mileva dejanka -koja je bila veoma poštovana za svoj blagoslov, pa je rado primana u svim kućama u planinskim selima dejanskog kraja. Dobro se sećam još kao dete sam je upoznao, kada je moja majka sa velikom pažnjom je primala u kuću da im da balgoslov: za napredlak u polje, u staji sa stokom, u porodici dobro zdravlje.
Sve što su tada ciganke tražile -im se davalo, jer se verovalo da one za određeni verski praznik svojim blagoslovom i ulaskom u kuću donose sreću, berićetnu godinu, pa je njihovo proricanje bilo nagrađivano-sa malo mesenca, malo sirenjca, malo pasuljčaka, malo luka, malo vune-sve su to one tražile, a domaćica se stezala dok je davala, jer u siromaštvu nije bilo dovoljuno, pa se govorilo-neje baš rodilo ovuj godinu al daće bog da bude bolje ovuj godinu.
Ciganke su sve to trpale u svoje torbe i išle od kuće do kuće u prosjačenje. Blagosiljaju se dečica, porod, udadbe, ženidbe, zdravlje u kući. Tako su tada cigani bili poštovani.
U planini se za njih nije znalo za jnjihov naziv Romi. To sam tek doznao kada sam završio škole.Neki od roma su se bavili i drugim zanatima, sakupljali dlaku i pravili četke, a jedan broj Roma nikako nije mogao se skrasiti na isto mesto, bili su cigani-čergari.
Mnogi su šiveli lutajući u toku leta sa konjem, sa konjskom zapregom, u kome se kretala čitava familija.
Išli su po planinskim selima, razvlačili su čerge kao šatore-gde su ciganke išle po kućama da vračaju, a muškarci su prodavali poljoprivredne alatke, koji su sami pravili kao majstori kovači..
Često su žene nosile igle za šivenje, marame i davale ih u zamenu za sir, jaja, kokoške, pa i za mleko.
U toku leta su se događale i krađe od cigana- naročito su krali kokoške, gde su ih ciganke privlačile pomoću kanapa, na koga je vezivano zrno kukuruza.
To se događalo kada su domaćinstva bila pusta bez čuvara kuće-jer se odlazilo u polje da se sakuplja letina. Kao dete se sećam kada su muškarci tragali za njima posle krađe kokošaka.
Zato su nas decu često u vreme velikih letnjih radova u polju-kosidbi, roditelji ostavljali da čuvamo kuću i kokoške od cigana i lisica.
Deca cigana-Roma nisu se nikada školovala.
Živeći veoma primitivno, sa niskom svešću, jedino je bilo važno da žive za parče hleba, da se peva, igra i veseli.
Zbog nečistoće, nehigijenskog načina života, često su nama deci govorili-da ciganima „smrdi duša“.
Onda kada su cigani-Romi počeli da se prosvećuju, njihov život se počeo menjati.
Nije se samo živelo uz vatru, koja je paljena nasred kuće, pored ognjišta. Počelo se odlaskom u pečalbu, baveći se ciglarskim zanatom.
Počelo se sa promenom ishrane, higijene i svesti.
Pravljene su kuće nalik onih u selo sa srbima. Počelo se menjati unutrašnji izgled kuća.
Kupovali su šporete za drva, koji su predhodno zamenili ognjišta, na kojima se sve spremalo.
Drvene kašike, panice od gline- zamenili su plekanim tanjirima i kašikama od aluminijuma.
To su bili početci novog života, ali se sporo išlo napred. Ostale porodice su i dalje živele po starom. U tom vremenu življenja cigana-roma u svom rodnom kraju-uča je imao prilike da se susretne sa tim izazovom života.
Njihova deca nisu išla u školu. Obilazio je planinske zaseoke, objašnjavao im da se treba prosvećivati, samo ako deca se opismenjuju.
Žalilo se da se nema šta da se jede.
Uča ih je ubedio da samo ako se bude pismen, može se bolje živeti. pričao je o sebi, da je i sam bio u takvim siromašnim okolnostima života.
Sledili su njihov primer.
Kao razredni starešina se zalagao da im deca dobijaju besplatne knjige, sveske i pribor.
Najsiromašnijim učenicima je nosio kući često šećer i so, a nekada i brašno, potom ponosio odeću i obuću od svoje dece.
Borio se za njih.
Da uspeju da se iškoluju Nekada kada se nije moglo, da se od velikog snega-ode u planinsku zabit, spavalo se kod uče.
Delilo se šta se imalo –iako je i sam uča živeo u oskudici.
Njegov ideal života je bio da pomaže ljude u nevoljama, pa i cigane-rome. Svi su ga voleli.
Poveravalo su se mnoge životne nevolje, kada je obilazio ciganske porodice, iz kojih su virile lepuškaste mlade cigančice i cigančići-njegove učenice i učenici, koji su voleli svoga uču.
Često im je bio zaštitnik u školi, porodici i sredini.
Koliko je bilo teško razumeti probleme dece i njihov položaj u sredini, uča je to često osećao na svojoj koži.
Dobijajo je podsmehe u sredini, pa i u školi u kojoj je radio na selo. Drugi su u školi sve njihove probleme rešavali batinama, vređanjem ili podaništavanjem.
Znao je uča da su cigani-romi-pod nasleđem predrasuda prošlosti, tretirani kao građani drugoga reda.
Nekada je bilo teško ubediti drugu decu da sednu sa malom cigančicom ili cigančetom u đačkoj klupi.
Uča je ubeđivao roditelje ostale dece, a imao je autoritet u sredini. Tako su deca nekada imala uticaja i na promenu svesti odraslih.
Danas se uča seća, veselog i razdraganog svog nekadašnjeg učenika Vojkana, koji je svojom bistrinom odavao dečaka, od koga može nešto biti u životu.
Nažalost uča je zbog surovog vremena jednoumlja -nepodobnosti, tada bio sklonjen iz rada u prosveti- na ulicu bez posla, pa je tako Vojkan prepušten bio na milost i nemilost batinaša u školi.
Uča ga je pomagao da istraje, naročito kada se živelo pod najlonom-šatorom na goloj ledini pored reke Vlasine, kada se spavalo na goloj zemlji u vreme kišnih dana.
Posle mnogo godina kasnije, kada je uča i sam ostao na vetrometinii života, sa porodicom ostao bez egzistencije zbog svog uverenja-kada se izbegavalo da se uči kaže i Dobar dan, kada se okretalo na drugu stranu prilikom susretanja sa učom, kada je bio uča proganjan-iznenada na autobuskoj stanici u varoši, dok je sa porodicom muku mučio oko guranja za autobus prema planini u svoje rodno selo, pojavio se jedan ciga-rom u taksiju ispred samog autobusa.
-Ovamo nastavniče, izašao je iz taksija i sa velikim poštovanjem dopustio prvo mesto u taksiju svom nekadašnjem vaspitaču života.
Pomogao porodici da se unesu stvari i besplatno ih odvezao do mesta gde se skreće pešice za planinu-rodno selo.
Usput je ispričao kako je imao psihološke traume u vojsci od batina koje dobijao u školi od pojedinih nastavnika i direktora škole, a sada živi sa porodicom u jednom gradu u Šumadiji.
Naravno uča više nikada nije video svog bivšeg učenika Vojkana, tog plavookug bistrog dečačića, s kojim je igaro mali fudbal, koji mu je recitovao na priredbama ciganske pesme, pričao priče, pevao i svirao-dečaka veseli naravi i punog života.
Koliko je uča bio drag tom malom dečaku, videlo se onda kada se osmelio da sam priđe uči i ponudi vožnju-kada su svi zazirali od uče u vremenu progona i hajke na njega zbog njegovog uverenja u komunističkom jednoumlju.
Taj prizor je ljudsko priznanjje, za sve šta je uča uradio za njegovo obrazovanje i vaspitanje-za njegov pravi put života.
Uči je to bila najveća nagrada, koje se i danas rado seća.
Bilo je i neprijatnih scena zbog pomaganja romskoj deci u školi.
Kada se uča suprostavljao batinjajnu jednog cigana-roma, iz nemoći uputio ga je da se obrati Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije i javno napisao adresu na tabli u učionici-nije predpostavljao šta će sve neprijatnosti imati zbog toga.
Naravno da je to kasnije zloupotrebljeno i prisilom roditelja, dete je u policiji saopštilo da je Uča napisao tu žalbu i prisilno naterao učenika na potpis-sto i dan danas uča nerado prelista izveštaj tadasnjeg prosvetnog inspektora u opštini. To je nažalost bio i jedan od razloga da se uči nakalemi da nije više za rad u prosveti-da je nepodoban za rad u školi sa decom.
Uča je obiliazio i ciganska-romska naselja u gradu, savetovao roditelje da školuju decu i da u tom vremenu potraže pomoć od partiskih i državnih institucija.
Naravno i to se završavalo zloupotrebom. Borbu cigana-roma za njihova ljudska i nacionalna prava, uča je započinjao u teškim vremenima partiskog jednoumlja.
Nije uspeo mnogo, ali je tada zadenuo klicu, da se svačiji ljudski život, svačije pravo da misli, govori svojim jezikom, da svako dete bude obrazovano, da se svako može zaposliti i izboriti za svoje pravo na slobodan život, rad, socijalnu pravdu-pa i kod cigana-roma- Priču o ciganima-romima, možda će neko nastaviti na jedan novi i druagčiji način, a učina priča, ostaje kao jedan trag vremena života cigana-roma u njegovom rodnom kraju.
2006.godine Miroslav B. Mladenović Mirac
26.mart 2010. godine Vlasotince Srbija
Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog, istoričar i psac pesama i priča na dijalektu Juga Srbije
|
