offline
- NesaDeBeli
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 24 Avg 2008
- Poruke: 616
- Gde živiš: Aleksandrovac
|
Dragi čitaoci, pred vama se nalazi sest pesama koje sam napisao svojoj supruzi.
Danas kada se ona bori protiv metastaza u plucima i par limfnih cvorova u stomaku
zeleo sam da vas pozovem da procitate ove pesme i pomognete koliko mozete.
Prvo procitajte pesme pa ako zelite i mozete pomozite.
Prvu pesmu sam napisao za tada moju devojku
u cilju udvaranja.
Eh, kad se setim. 1992. godina. Sremska ravnica, selo Martinci. Ja mobilisan, ali u debeloj pozadini. Na dan svog rodjendana izlazim sa par drugova da se napijemo, ali smo upoznali neke devojcice. Nismo se te veceri smuvali, ali jesmo sledece. Tih dana sam napisao ovu pesmu. Sudbina je kasnije uradila ostalo.
Zemlja, vetar, vatra, voda
Stvorio sam zemlju
da ti mogu doći,
da te mogu naći.
Stvorio sam vetar
da po licu mogu
nežno te dotaći.
Stvorio sam vatru
da u tvome oku
ljubav razgoreva.
Stvorio sam vodu
koja kad te umiva
moju pesmu peva.
-----------------------------
Drugu pesmu sam napisao svojoj supruzi kada smo već bili venčani i
živeli život punim plućima iako je oko nas besnela inflacija, crna berza i
plata od marke i po. Bilo je to tesko vreme, ali puno ljubavi koja je bila krunisana
rodjenjem sina Nikole.
U vrtlogu osećanja
Dok te gledam vidim note
kako lete oko mene,
divan li si moj živote
kad su oči zaljubljene.
Dok te slušam zamiriše
svaka reč k’o ruža rana,
kad se takav miris diše
nikad nema tužnih dana.
Dok mirišem tvoje kose
vidim junska polja žitna,
dodir vetra savija ih
svaka vlat je k’o svet bitna.
Dok te slušam kako pričaš
miriše mi sve na sreću,
uzburkana osećanja
u vrtlogu svom se kreću.
Ne znam kada srećniji sam
dok te gledam il’ mirišem,
ali dok te slušam, mazim
ja znam samo da za tebe
postojim i dišem.
-------------------------------
Treća pesma je napisana nekoliko meseci pre nego što ćemo saznati da
supruga ima liomiosarkom i da ga mora operisati. Ja sam ostao bez posla, radio sa majstorima na gradjevini
kao majstorski konobar. Prezivljavalo se nekako, ali i dalje bez vecih problema.
2012. godina.
Stara moja
Vodio me život grešni
kroz oluje nespokoja,
brodio sam, tonuo sam,
skupa s tobom, Stara moja.
Ispružena prema meni
uvek ruka beše tvoja,
grešnog me je spasavala,
za sve hvala, Stara moja.
U svom srcu dobro znadem,
živ ne bih iz teškog boja,
da uz mene bila nisi,
ti ljubavi, Stara moja.
Tek u sumrak žizna svoga
živim život u sto boja,
takvog si ga naslikala
samo za me, Stara moja.
------------------------------------
Četvrtu pesmu sam napisao u trenucima kada je supruga
ležala na Onkologiji u Beogradu, a ja iznajmio stan na
mesec i po dana koliko joj je trajala zračna terapija.
Božić smo dočekali te godine 2013. na Onkološkom institutu.
Čekanje
Kada nekog iščekuješ
u srcu se zabnja skriva,
olovom su dani tkani
pa i loše očekuješ
jer i zlo se nekom zbiva,
strah se strahom novim hrani.
Ne pomaže ni molitva
kad se strepi jer se voli,
srce kuca snažno, jako,
slutnja seče kao britva,
telefona zvono boli,
vreme klizi baš polako.
Tek kad dođe do susreta
onih što se vole snažno
strepnja se u sreću tvori,
svom širinom ovog sveta
ništa drugo nije važno
nego dugi razgovori.
------------------------
Petu pesmu sam napisao u trenucima posle saznanja da se supruzi
posle dve i po godine vratio kancer, odnosno kada su primećene metastaze.
Tu duboko u grudima
Tu duboko u grudima
kuca srce puno straha,
neizvesnost oduzima
polovinu svakog daha ...
Minuti su k'o godine,
a dani su k' o eoni,
jedan čovek protiv sudbe
bori se u vasioni.
Dešavanja bez kontrole
plan mi svaki gazi, ruši,
još molitve ostale su
da uteha budu duši.
Bože ... Hriste ... pomozite
ponizno Vas grešan molim,
milostivi vi budite
prema onoj koju volim.
.................................................
Sestu pesmu sam napisao u trenucima kada su na Onkoloskom institutu rekli da vise ne sme da prima hemioterapije da je ne bi ubili. Supruga u suzama. Dan tmuran da ne moze biti tmurniji. Ja cekam na klupi u parku dok lagano pada kisa da uzmem neki izvestaj od doktora i na telefonu pisem pesmu.
Idem dalje ... Biće bolje ...
Gledam jutro namršteno dok oblaci lete nisko,
prete kišom, onom zimskom, sumorno mi biva blisko.
*
Sve postaje divno sivo, tako lepo depresivno,
vrane što nad glavom kruže pevaju mi impresivno.
*
Znaju vrane savršeno da ugođaj pravi daju
ovom danu bez osmeha što tamni u punom sjaju.
*
Zračak sunca kroz oblake samo kvari tu idilu,
prosto smeta ovom danu okupanom u sivilu.
*
Što me lažu oči moje, da postoje nešto više,
da postoje druge boje u danima teške kiše...
*
Međ klupama skroz pokislim zagledan u oblak sivi,
predajem se i priznajem da je teško kad se živi.
*
Težak uzdah iz dubine okovanih teških grudi
ne uspeva osim tuge ništa drugo da probudi.
*
*
Ustajem sa mokre klupe, noge drhte, srce lupa,
duša vrišti dok zrak sunca iz nje ovu tamu čupa.
*
Na izmaku svojih snaga, poslednjim atomom volje
otimam se tom sivilu. Idem dalje... Biće bolje...
Eto to su bile pesme.
Ukoliko zelite da saznate sve o bolesti moje supruge i nacinima kako da nam pomognete kliknite na sledeci link.
http://www.mycity.rs/Humanost/Za-lecenje-Dragane-S.....ackoj.html
|
