offline
- ornament5
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 14 Avg 2006
- Poruke: 1
|
proterses glavom, par misli ispadne (iz najrazlicitijih segmenata zivota) i eto pricice
Jutro je bilo drugacije. Sunce je delovalo cudesnije. Zaspao sam u jednom svetu, probudio se u drugom. Nisam bio u svom krevetu, nisam bio ni u svom telu...Osecao sam se poput tajnovite misli koja ceka svoj trenutak da se spusti u svest i prosvetli neciji trenutak ...Ogromni Feniks, cuvar Sunca , nosio me je na svom krilu. Vodio me je ka tlu, a umiruci plamenovi, koji su dogorevali na njegovom nesagorivom perju svedocili su o velikim visinama iz kojih smo dosli, a koje su bile dosotojne i samog Ikara.
Na zemlji me je cekao starac duge sede kose. U ocima je cuvao vekovne mudrosti. Bez reci, bez gesta, krenuo je. Bez reci, bez gesta isao sam za njim.Drhtavim korakom topio sam kilometre, sluteci svu kosmicku tezinu nadolazecih tenutaka. Priblizavali smo se vulkanu koji se prostirao ispred nas i dosezao do vecnosti. Starac je vodio ka grotlu. Gledajuci jos jednom njegovo lice (koga mi nije bilo dozovljeno da se setim), uveren da je on Sveznajuci, koji ce mi otkriti bice, sustinu i osloboditi me stega zemaljskih. spremao sam se da ga pitam: Zasto sam ja? Cemu tezim? Zasto mi je dusa utihnula? Zasto svet ne trpi moj smeh?
Ali pre nego sto sam stigao da bilo sta zaustim, zacuo se starcev glas, postojan i mocan poput severnih vetrova; ”Sve je voda, sve je vatra, sve je vazduh, sve je zemlja…..Ljubav stvara…Ljubavi tezi, nadji Ljubav i naci ces sebe…Reci ne postoje…To vazduh struji…Shvati ovo kao deo praformule, starog jezika iz vremena kada tajne sveta nisu bile skrivene i sve sustine su lebdele u vazduhu, njihovih odraza tad jos nije bilo…postojao je samo put istine”.
Ove reci dugo otiskivale svoje mape po mom umu, nisam ni primetio da nas je ovo bezvremeno putovanje dovelo do vrha vulkana. Iznad samog grotla, lebdeci u vazduhu, izdizao se plavi cvet, upijajuci svo plavetnilo neba u svoje latice.U njemu sam na kratko video njen odraz. Zavrsilo se jednim treptajem...Nisam joj se mogao setiti lika, ostale su samo cudne predstave i ceznja, koja me je drobila. U tom trenu, zanesen lepotom cveta, starac je skocio u grotlo vulkana zgrabivsi cvet uz poslednje reci : ”Ja sam vecnost…”
Starac se pretvorio u vecni plamen. I dok je njegova dusa letela ka bogovima iz njene biti izleteo je plavi leptir. Pokretima krila prozivodio je cudesnu melodiju.Vodjen omamljujucom pesmom nasao sam se pred jezerom. Leptira vise nije bilo.
Na obali jezera sedela je ona. Mutne predstave su se pretvorile u slike koje hrane humanost. Lice joj je sijalo nestvarnom, svetom svetloscu, dok ga je kosa okruzivala poput suncevih zraka.U njenom odrazu u vodi ogledao se plac novorodjencadi, pesma slavuja, miris ambrozije, slad nektara, opijenost prve ljubavi i…..plavi cvet!? Voda je zadrhtala, vizija je nestala, ali ja sam i dalje, hipnotisan ceznjom u koju sam se pretvorio, prilazio ovoj nepojmivoj svetlosti i onda….ugledao sam joj lice. Bozanska lepota? Time bi samo skrnavio ono sto je krasi. Ona je bila iznad bogova, iznad cula, iznad sveta. Predamnom se nalazila iskonska lepota, jedna od kosmickih istina. Ona hrani univerzume, ona cini da se vecna vatra nikad ne ugasi…Obratila mi se: ”Ja sam kraljica vremena…ja sanjam prirodu…. Nikada nisam otisla i nikada nisam dosla.” Vrelina….isijavanje…svaki delic moje koze na njenom...duse su se slile…rodjena je Ljubav. Disao sam njen vazduh, bio sam rob njenih gospodara i gospodar njenih robova. Svaki tren ziveo sam vekovima, u svakom sam vladao svojim kraljevstvom...Bili smo slepi, ugljenisani, obogaljeni. kralj ekstaze i kraljica slasti koji odbacuju svoju telesnost, ne bi li se rasprostrli po citavom prostoru hraneci Prirodu Dobrim, Lepim i Istinitim ...
Feniks je uzleteo, sireci svoja svebojna krila vinuo se do sunca i ugasio ga. Svet je ispunio svoju svrhu, spoznao je ljubav i sada se sve pretvorilo u kamen, savrsenu materiju koja nicemu ne tezi, jer su sve ceznje zadovoljene…A negde, u drugoj realnosti, radjalo se sunce….
|
