neke moje stvari...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zrnasta livada belog papira,

Tu leže hiljade duša,

Sa posekotinama od vrelog sunca,

Rukopisi gore,
Misli im se štave po dalekoj travi,
Koja leluja,
Desno i levo od njih,

Pipaju ne osećajući dodir drugih,
Jer drugih nema ako im nisu sve,
Vreme im miluje vrela tela,
Vreme uskraćuje klecajući dodir,
Kada crvenilo zameni odsjaj u zenici,
A noge se stope u pulsirajucće blato,
Dok rukama opipavaju sunce.


imam gomilu punih svesaka, kad prekucam postavljam jos. ovo je za sad jedina koju imam na kompu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

I jedna prozna pesma, zove se apokalipto.
moja najmanje omiljena jer je nastala u alkoholnotravnom stanju, u 4 ujutru, nakon seksa sa vrlo niskomoralnom devojkom..

Bezvoljno koracas kroz sluzave hodnike. Oseti hladnocu,zuljanje I neprijatnost tog puta. U malom , uskom, I tesnom hodniku delujes izgubljeno u tami nevolje.
Izdrapani trosedi, natopljeni tepisi, iscepane slike. Svetlost je postal zelenkasta, treperava I monotona.
Dugouhi vladar, apsolutnih ideala I pun entuzijazma, te bodri. Masa usamljenih, hodnik je dugacak. Senka vladara, prodorne oci bodu bas tebe. Plasis se da te ne izbaci iz ugodne kolotecine. Plasis se da te ne izbaci iz kalupa ucmalosti, I izazove nesto sto je nekad davno bila strast I pobuna.
Jer, kao sto izubijano telo nikad nece da oseti laki dodir pera, tako ni dusa puna pokusaja ne oseca banalnostI toka zivota.
Koja je razlika izmedju grehova I vrlina sem u nekoliko atoma ugljenika. Mizantropija ti mesi mozdano testo unutar lobanje.
Pokusavas da suzis zenice, zasto bi upijale sluzavu realnost.
Hvatas se u besmislenim pokusajima da negiras potrebe. Jer I ti si jedan od nas.
Cekas da budes voljen , da pljunes vladara u lice.
U glavi ti je povecan osecaj realnosti. Iskustva, saznanje govore da nije vredno.
Kad se sve vec desilo, sta sledi?
Valjas se u sopstvenoj prljavstini, pustas da te nosi reka culnosti.
Bar do nekog novog jedinjenja u krvi, koje ce izmeniti percepciju hodnika. Jer I on je nasa iluzija, vestacka svetlost u neprihvatljivoj tami.
A I ja I ti smo isto sto I slika I treperava svetlost, sa prokletstvom zvanim svest umesto poderane boje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dehidriran ispod korena Igdrasila,
ceka zemlja i vreli vazduh.
Kosa se jezi od slike zvukova,
dodir trave ne poznaje proklete.
Sveta slika ne ulazi pod kozu,
umesto znoja vatreni otrov,
umesto koze sprzeni grehovi.
Pratim svirku frula daleko od vreline,
hladni vazduh, i stene mi bodu stopala.
U krvi i samoci se stize do horizonta.

See dark mist enclosed in passion,
wicked smiles of the rotten crowd,
feel your torn soul trapped in,
wild patterns.
The key is lost in the mud,
the mud of the mythic sea,
boiling led in my veins,
penetrate the heavenly limits,
i dont want my skin, blood and bones,
think of walls within us,
and sledgehammer in ur hands.
Crystal breath in a body with a soul,
black thorns in my veins,
infinity of walking dawns.
Our prophet wasnt sure,
so he decided to be loved.
Warmth and hunger,
beneath the trea of life,
thick air, the rocks and blood.
Theres a wall on the edge of the horizont,
and a limitless (zabranjeno) in the middle of it.
Eruption of destruction,
destruction of the known,
feel what u dont know,
like a toxic river through comfortable warmth.
Now we are part of the unknown,
the fuel for abuse.


Baldahin crne koze,
uvija voljeno protiv samoubistva,
stari vazduh, rotirajuce nebo,
penjemo se na uzvisicu,
protiv zategnutih ruku zute koze,
napor do plavetnila.
Do punog jedinstva,
bljestava svetlost spusta glavu,
dva kraja u nespojivom krugu,
u nadmasujucem pogledu,
gledam u tacku u sopstvenom ludilu,
nemi vrisak, puna ga je saka,
bez opnaste buducnosti,
mokri beton, opet,
koraci odzvanjaju izolirajucim kricima,
cekam na cilju,
jednom nogom na ponoru.


Staklasta glad je napustila hram,
razbila se u delice.
Slobodan trazis krvavi san,
od pogleda daleko u blizini nas.

mrzi me da kucam vise.... ako ima nekoga koga bi zanimalo jos nesto nek kaze pa cu da stavim...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na putu plovim kroz vodeni vazduh,
crna izmaglica struji kroz strast,
sa gramom vriska u znojavoj kesi.
Mehurici pucaju u kljucaloj krvi,
dok crna zmija oblizuje telo,
ukradeno telo skrsenih kostiju,
gospodar ciklusa lezi, bez ociju i koze.
Na crnom nebu leti zver,
gavran bisernih ociju,
trazi skorele tragove krvi,
trazi ostatke isijane svetlosti,
koji se nalaze u odzaku i nebu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Opasnost nije prodana,
ruke upletene u zicano platno.
kovceg u tunelu, bez bojazni i vedrine,
bledo secanje na jarkost boja,
u svacijem dlanu istruleli malj,
bez mozaika, gmizemo ka horizontu,
snop svetlosti nas veze jako,
pogledom secem kontuzovanu rulju,
otegli trenutak do mutnosti oblika,
i prosvetljujuce stanje nigde nicega,
u crnom predelu lige zivosti,
lebdimo u zgusnutoj slobodi.



Iskricavi miris bezbojne noci,
u lomljivom telu od trule slonovace,
ludacki pogled me prezire s visina,
od brzine vidim samo linije vetra,
taj prostor izmedju,
zaostao za kolonom,
neuhvacen u kostac,
sa sluzavim divom zlatno belog tela,
koji jede crne zvezde,
podsmeva se pokretu i gusi krik,
dok stranac od kisne magle,
lebdi podzemljen omamljen secanjem,
lebdi kroz kostane tunele,
onih sto su se iskupili krvlju,
olovno lice ne zna za suze,
zivim samo da oslobodim okova,
crnu liniju sto oznacava horizont.



Zasivena koza,
ofarbanih ociju,
sa nogama zarivenim u zemlju,
u zelenkastoj noci sablasti i hladnih oblika,
izrezan bez pogleda,
ne osecam vetar da mi steze kosti,
bez potrebe za vriskom, za letom u nebo,
crni vrtlog oko bica,
toksicno trnje u krvi,
vidim dodire i pogled,
cujem boje u glavi,
i samo jedan gram spoznaje u ocima,
iz stakla ljusture, oklop puca,
i osecaj pogleda,
ostavlja zemlju u ivici usana.

Srebrnaste kapi,
teze od olovnih briga,
nevera u zeleni zalazak,
na beskonacnoj livadi,
vetar nanosi igle toplih osmeha,
pogled je tunel,
britki lavez, i osecaj jednog,
prsti osecaju kosti,
na mastiljavom jezeru,
sami u camcu od suvog zlata.


I vidim linije izgubljenog vetra,
odsjaj svetla na zenici,
zakljucan u kavezu trzaja zvukova,
u vrelom moru olovne koze,
i raseckani komadi se otvrdjuju,
izoliraju,
pogled ka horizontu zamenjuje buka,
bezvremena ruka premesta stvari,
cuje se nadjacavanje, za prevlast na secanje,
na dobro poznatim obroncima grada,
plavicasti ciklus zivota se vidi,
zgusnuta beskonacnost medju stubovima topline,
vetar koji przi,
i stavlja do znanja,
nemoc i prazninu,
u gradu porusenih hramova,
izbaceni od talasa buke