Priznajte, otvorite dusu...

• 6Ovo se svidja korisnicima: Boki X, E.L.I.T.E., angelika, mcrule, aronija, Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Teške su muke najdražih, pogotvo kada nemaš nikakav uticaj na razvoj događaja.
Nikada neću znati koja godina je bila najteža, a bilo je više 'prelomnih'.

Od čega je čovek sazdan? Gde je granica izdržljvosti? Gde je početak, gde je kraj?

• 4Ovo se svidja korisnicima: mcrule, aronija, Neprimetna, Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Priznajem da sam za ovu temu dospela preko linka na temi Saljive dosetke virtuelnog grada.
Priznajem da ne kapiram neke virtuelne dosetke.

• 5Ovo se svidja korisnicima: Neprimetna, angelika, ThePhilosopher, Dusan, Kentaurus
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 12 Sep 2013 15:08

Nadovezaću se opet na post koji je napisala Neprimetna. Nikada neću zaboraviti razgovor bake Marice i njene unuke u knjizi Ženski rodoslov od Ljiljane Habjanović Djurović!
,,Baba Marica je umela da podnese bol. Od koga li je to tako dobro naučila? Ponekad mi se učini da je breme preteško, da neće uspeti da ga iznese, ali ona je negde duboko u sebi uvek pronalazila snagu da se uspravi i krene dalje. Dokle može tako pitala sam se gledajući je? Gde je granica izdržljivosti?
Jednom sam se osmelila da tu misao koja me mučila izgovorim glasno. Smatrala sam da sam stekla pravo i na pitanje i na odgovor. Jer, već sam bila dobro zagrizla oporu jabuku ženskog jada.
Podigla je glavu i zagledala se u mene ravnim, dugim, teškim pogledom!
- Gde je granica izdržljivosti???Moli Boga da to nikada ne saznaš!!!
Glas joj je bio drhtav. izlomljen.
Reči su prosto pale po meni. Olovo. Kamen. Reči koje su i pretnja i upozorenje.
Nisam je poslušala...,,

Ja priznajem , ne znam da li smem, a pre toga ću reći Bože oprosti mi, da sam konačno neslavnim sredjivanjem svoje porodične situacije postala srećna, mirna, spokojna...

Dopuna: 20 Sep 2013 15:54

Evo ja gore samo pre osam dana zadnjom rečenicom opisah svoje trenutno stanje, tako i jeste i dalje, a li nikada se ne zna kada će tu sreću nešto poremetiti...

Moram početi od vremena kada sam kao dete leti odlazila kod babe i dede u Bosnu, gde su mi roditelji rodjeni. Nisam odlazila samo ja naravno, bilo nas je sa svih strana baš onako kako su naši roditelji tragali za boljim životom.
Najviše sam volela Vesnu.
Ona mi je bila dalji rod, bila je moje godište i divno smo se slagale.
Nije nam falilo more, ili neka druga destinacija za letovanje, u selu pored Bosanske Krupe smo bile zadovoljne, bilo nam prelepo, godinama smo odlazile tamo.
Nije nam falila ni mamina hrana, obožavale smo kada su nam babe nedeljom pravile ,,svečani,, ručak,
klale kokoške za supu, mesile hleb, kajmak, kiselo mleko,a OMAČ verujem da mnogi od vas ne znaju šta je to, nešto prelepo...
Vesna i ja smo se dobro razumele. Živele smo ovde u Vojvodini u različitim mestima ali ne daleko jedna od druge. Kada smo se vraćale kući, skrušene, molile roditelje da još malo ostanemo.
Dugo smo bile u kontaktu, slale jedna drugoj poklone za rodjendane (sada nažalost i ne znam kada je rodjena). Udale se, stvorile porodicu i nekako se ta veza polako svela na informacije koje sam dobijala od drugih rodjaka.
Kada sam se vratila da živim kod roditelja, a oni su u stalnom kontaktu sa Vesninom mamom, učinila sam sve da dodjem do nje. Nije bilo teško dobiti Vesnin broj od njene mame, čule smo se i dogovarale da se vidimo.
Moji česti odlasci u Novi Sad kod dece su bila idealna prilika za to jer ona je bila na Petrovaradinu.
Bože, koliko sam puta bila u Novom Sadu!
Zbog čega smo to naše vidjenje stalno odlagale? Imale vremena za nebitne stvari u životu, za sedenje u stanu. Mislim da to nikada sebi neću oprostiti.
Vesna je umrla. Sahranili su je pre dve nedelje. Nisu nas obavestili o tome.
Teško je !
Danas sam prvi put pozvala tetka Radojku i pričala sa njom...
Kako ,ne znam, ne znam ni šta sam je pitala niti šta mi je ona odgovarala!
Ne, ne mislim generalno da se stari prijatelji zaborave, svako se ,,zabije,, u svoje obaveze. Puno vremena je prošlo ali mislim da smo se srele da bi pričale kao da smo juče pile kafu zajedno.
A zašto nismo, zašto se danas zatvaramo sve više u sebe u uži aktuelni krug, zašto ako nam je nešto tu pred nosom , zatvaramo oči pred tim i uvek mislimo drugi put...
Nema drugog puta... samo uspomene na jednu divnu prelepu devojku, tada je bila, i nekoliko pisama i čestitki za rodjendan...
Prijateljstvo nema cenu a ja , pa i ona smo to za momenat zaboravile...