Blog korisnika kindergirl
| za novo dobro jutro | |
|---|---|
| 01 Jan 2011 14:29 | Idi na vrh |
| "Mi smo rođeni u znaku Skriveni u podznaku, oznaku piši po oblaku jesmo li upali u zamku ili smo u koraku od prvog dana kada svijetom poteklo je mlijeko majčino mi nešto značimo znamo mi koju stazu biramo kad zakoračimo jedni polete visoko preko one crvene planine u modre daljine od krvi, suza i od znoja bijele im se haljine drugi lutaju po mraku traže tajne prolaze, odlaze pa opet dolaze i bez kraja svaki zbraja pobjede i poraze..."
sedi u plavi avion... "nista nije zauvjek, pa ni ovo lutanje..." Dobro jutro...uz kafu sa bejlisom, sa prijateljima.toplo u srcima  
|
|
| Poklon | |
|---|---|
| 29 Dec 2010 10:01 | Idi na vrh |
| Za sve moje prijatelje....
Koliko toga stane u dan.A tek u godinu.Mnogo.Malo. Nešto između. Verujem da je ova godina bila dobra za mene. I za moju porodicu. Bio je jun i bilo je toplo. Mamin glas sa druge strane žice, govori neke za mene tada nerazumljive reči. I ta mala reč, od samo tri slova,kao neka mala životinja, usadi ti se u grudi i ne možeš dalje. Guši te, ne možeš dovoljno duboko da udahneš. Opseda te dok čekaš autobus, dok učiš, dok spavaš. Vest da jedna druga ona, koja mi je kao mama, možda neće biti dobro.Sećam se da nisam mogla da spavam noćima, ništa, baš ništa nije pomagalo. Tek pred jutro ako bih uhvatila sat ili dva.A onda buđenje, onaj užasan osećaj buđenja kad moliš Boga i sve Sile da se probudiš u neku drugu stvarnost, drugu dimenziju. Sećam se da je tog dana strašno duvao vetar kad smo išli u posetu, da je Beograd smrdeo na pokvarenost ljudi, na gužvu, nerazumevanje i neki jezivi užas.Neka velika zgrada za koju mi se tada činilo da guta tuđe živote i snove,a danas znam da ih produžava i da poklanja, veliki park i mi sa njom u njemu. Bleda, uplašena, plače i smeje se. I M. koji nam usput traži sendvič, kaže gladan je.A mi nismo jeli danima i nećemo moći još dugo posle toga. Muka mi je bila od pomisli na hranu. I onda veliki dan, napolju je bilo 40 stepeni,secam se da je telefon non-stop zvonio i ja sam se strpljivo javljala, razgovarala, govorila ono što ljudi žele da čuju, bila ljubazna i optimistična,a u stavri bila sam sa njom u mislima, u svakom trenutku tog prepodneva.I baš kao u nekom bednom holivudskom filmu ja sam vrtela naše uspomene. Crveni poni, mačka Mikicu i ljuljašku ispod oraha u staroj kući. Možda je to trenutak kad vam prestane detinjstvo, trenutak koji vas promeni zauvek -kad shvatite da neke stvari postoje samo u vašoj glavi i u glavi još jedne osobe i da ako ta osoba ode, postojaće još samo u vašoj glavi i niko nikad neće moći da se seća sa vama tih stvari na isti način, ma koliko verno da mu opišete tu uspomenu. Loši dani su to bili. Čekanje rezultata, najdužih 7dana u mom životu, ma u svim našim životima. Obično ljudima svašta tad prolazi kroz glavu,a ja nisam bila uopšte u stanju da mislim duže od 30 sekundi. Krenem i nema šanse. Mozak hoće,ali moja volja neće. I ništa ne vredi.I onda olakšanje, vest je bila pozitivna. Jedina pozitivna vest iz te sobe.Ne sećam se ni tačno šta sam uradilaa kad je mama zvala iz bolnice. Mislim da sam samo sela i po prvi put nakon mesec dana duboko udahnula. I da mi je tad bilo jasno da cu neke stvari da promenim.Zato što je život poklon. I zato što je to možda jedini pravi poklon koji možemo da dobijemo. I zato, kako kaže chika Balašević, živi život dok je nama nas. Jer je svako sutra neizvesno. I zato,ljudi, živite i kad vam se ne živi. Možda popravnog nema. Živite čak i u snovima. Živite jer nema ničeg većeg od toga. Nemojte da vas lažu. |
|
| Dok čekam da padne sneg... | |
|---|---|
| 08 Dec 2010 18:08 | Idi na vrh |
| Dugo nisam pisala blog, ostavljala sam samo linkove,bez objašnjenja, činilo mi se dovoljnim da ja znam šta znače-zašto su tu, a ostali naravno imaju mogućnost da ih tumače po sopstvenoj volji.
Ovih dana puno radim, dan ima samo24sata i nekad ne stižem sve,a nekad ni nemam želju da sve stignem. Razmišljam mnogo o ljudima ovih dana. Sve više je oko mene pogašenih ljudi, onih koji nemaju volje za životom. oni su mnogo toga uradili da, kako kaže Vladan Desnica, sad mogu samo da čekaju smrt. I da se nasmrt dosađuju. I da dosađuju nama ostalima koji nismo ni približno toga stigli da uradimo kao oni. Zato što smo mi išli na koncerte, zato što smo slušali muziku na kompu,plesali do ujutru na svirci, plakali zbog nekih pesama i nekih ljudi, voleli život i dobro i loše u njemu, čitali smo knjige van "propisane" literature, zamisli, možda smo nešto nekad napisali, nešto kao blog ili pesmu ili tri reči, ili bilo šta, usudili smo se da mislimo preko granice, pokušali smo nešto. A to "nešto" nije bilo profitabilno, nije nam donelo "ugled", "diplome", društveni status, nismo zadovoljile mame i tate, nismo zadovoljile dečka i njegove roditelje. O, imagine! neprofitno skroz. Da sam htela profitno, pa imala bih prodavnicu u najmanju ruku u "Ušću". I tako, posle svega ja vidim: pogašeni ljudi, ugarci, senke nekadašnjih onih koje sam poznavala, automati, štekare. Štekaju emocije za dečka (koji ih nikad takve neće voleti) i za mamu i tatu,valjda ili šta li. Ne znam, nismo na istim koordinatama svesti. A ne kapiraju da moraš da daš da bi dobio. I da osetiš radost davanja. Simple as that. Ako to ne osećaš neće da ti pomogne ni tri posta ni odlazak u crkvu. I zato što ne možeš da se kresneš iz fotelje. Zato što je to smor i zato što to ne ide tako. I zato što niko neće da te voli sebičnu i poluprosvećenu. Ok, možda samo mama. Ali i to ti je bezveze sa 2Xgodine. I zato što će ti se dečko večito ložiti na neku drugu cicu iz kafića, koja ima manju guzu i veće grudi. I zato što to što si u vezi ne znači nikakvu garanciju, nije to "punto"-nema garancije pa da možeš da se udebljaš & zapustiš. :/ Idem ja sad, zakasniću na jogu. I idem da se radujem praznicima i da smisljam sta bih volela da dobijem za poklon.  Htela sam samo da kažem da je život bez emocija siromašan, kratak i glup. Život je poklon, pa onda kad ste ga već dobili dobro razmislite šta ćete sa njim. I nemojte okolo da smarate druge ljude. Idete mi na živce. NHF!
p.s. p.s.p.s "You don't have to feel like a waste of space You're original, cannot be replaced If you only knew what the future holds After a hurricane comes a rainbow Maybe you're reason why all the doors are closed So you can open one that leads you to the perfect road." Dare to dream, girl. And to desire. Neka ti tako pocne nova godina.
|
|
| Heights | |
|---|---|
| 05 Dec 2010 19:08 | Idi na vrh |
|
We have forgotten passion. "Spanning twenty-four hours, Heights follows five New Yorkers challenged to choose their destiny before the sun comes up the next day." http://www.imdb.com/title/tt0382073/ volim ovakve priche. o ljudima.
* http://www.mycity.rs/Blog/this-is-what-Ive-always-loved-about.html |
|
| don't ask:)) | |
|---|---|
| 03 Dec 2010 19:39 | Idi na vrh |
My year in Status
onako bash...  
|
|
| po svaku cenu | |
|---|---|
| 22 Nov 2010 19:38 | Idi na vrh |
| "....I mislim o nečemu, i teško mi je zbog toga - uputstva za život daju nam ljudi koji ne čitaju uputstva. Ne znaju, a preporučuju. Nemaju pojma, a daju nam na početku pčelice ili cvetiće, posle kečeve ili petice, na kraju soma ili dva. Odakle njima dva soma? Ko je njima dao dva soma za nas? Čega bre dva soma? Gde se to broji? I šta će meni dva soma? I te pčelice, pa to je strašno. I kažu, stalno nam pričaju - Još stvari, još gajbi, još automobila. Još para. To te određuje, to je sigurnost, kad imaš pare siguran si i onda možeš da radiš šta hoćeš. Meni su rekli - Završi to i to pa kad budeš imao dobru platu onda piši, slikaj, sviraj, radi šta hoćeš. Ma keve ti? Pa ja pod jedan neću da budem siguran, nikad, ni u šta van sebe. Prosto zato što čovek može da bude siguran samo u sebe i ni u šta drugo što postoji. A pod dva, mene ne interesuje dobra plata po svaku cenu, mene interesuje dobar život po svaku cenu. Pa da li ću ovo čudo od života, ovu suludu i neobjašnjivu korelaciju svega onoga što zovemo naukama da upotrebim da bih posedovao što više hologramom zaštićenih papira, ili kvadrata? U odnosu na koga ću imati mnogo kvadrata? U odnosu na komšiju? U odnosu na Svemir? Pa to je toliko besmisleno da ja nemam reči.
U pitanju je anestezija, i to baš loša anestezija, jer sve vreme osećaš da boli i sve vreme vrištiš. Samo što toliko ljudi vrišti da to više niko ne primećuje. To vam kažem - počne od pčelica a završi se nezamislivo. Ne dajte se. To je jedino prihvatljivo." Ivan Tokin jedan od retkih koje chitam u poslednje vreme... |
|
| reMake it... | |
|---|---|
| 13 Okt 2010 22:48 | Idi na vrh |
fenomenalni porcelan, keramika, printovi i sveske....  art of living!mashtovit i kreativan, onako kako zivot jeste i treba da bude.u svim bojama i velichinama, na razlichite nachine.
bajke se ostvaruju, samo ih treba znati isprichati na pravi nachin. PreOblikovanja p.s. malo pre dobila ovaj na poklon....melting..  eh, kad te neko zna. (:
|
|
| akvarijum ili okean | |
|---|---|
| 07 Okt 2010 19:06 | Idi na vrh |
| naishla na odlichan tekst danas, pa da se ne zaboravi,a moze da bude i vishestruko korisno (kako kome,ali kao i sve ustalom):
Citat:Ako zlatnu ribicu koja dugo živi u malom akvarijumu stavite u mnogo veći akvarijum, ona će nastaviti da se kreće u opsegu na koji je navikla...bez obzira na to što sada može da pliva dalje, ona to ne čini... Iako ne živimo u akvarijumima, i mi ljudi se često ponašamo slično. Svi mi se tokom odrastanja i sazrevanja susrećemo sa raznoraznim ograničenjima i preprekama. Mnogo više nam govore šta ne možemo i ne smemo nego šta možemo i smemo. Postoji nešto što se zove zona komfora... to je sve ono na šta smo navikli, naša svakodnevica, ono u čemu se osećamo udobno.To su naša ponašanja, način razmišljanja, način komuniciranja, osećanja, raspoloženja....Poznatost umiruje ali i sputava. Osećaj nelagode prati svako iskakanje iz zone komfora... ali ako znate da je to prirodno, i istrpite tu nelagodnost, dolazite do spoznaje da možete mnogo više nego što ste mislili. Svakodnevni iskoraci iz zone komfora, ma koliko mali bili, vode ka razvoju vaših potencijala i obogaćenju vašeg života. Zamislite šta želite.... budite svesni na koji način sputavate sebe... smislite mali korak van zone komfora...i učinite to... Vremenom se osećaj nelagode smanjuje i postaje zamenjen prijatnim osećajem uzbuđenja i svežine. link sad sve zavisi shta je za koga ta zona komfora...ali sam sigurna da je svako od nas ima...think about it! (: i kad razmislim pomalo se nadovezuje na film koji sam gledala pre neko veche "Whatever Works". beskrajno simpa Boris Yellnikoff, koji je zatvoren u sopstvenoj "genijalnosti", hipohondriji i josh raznim nekim predrasudima. I njegov put, gde otkriva da stvari malo drugachije funkcionishu. A sve to vazhi i za ostale likove u filmu. Svi oni spoznaju da je zivot i neshto drugo. label:komichno, inteligentno & osvezavajucce. Vudi Alen.
|
|
| fotografisem dakle postojim:)) | |
|---|---|
| 26 Sep 2010 10:46 | Idi na vrh |
Palermo shooting susretanje sa zivotom pa i sa smrcu je moguce samo analognim putem, svet je (i) negativ,senka, odraz. odlichna fotografija, pricha, a muzika narochito... wenders je to! (: |
|
| Daydreams | |
|---|---|
| 22 Sep 2010 21:37 | Idi na vrh |
| of Mila:
http://milasdaydreams.blogspot.com/
nisam mogla da se odluchim koju da stavim, sve su
inspirativno & sweet. mashta svashta. |
|
