..vec neko vreme nemam psa...ili tacnije, nemam psa koji ima mene da mi bude andjeo cuvar...da me cuva, tako kako nas oni cuvaju, i od nas samih...hocu, opet, jednog...
...i bas ovih dana razmisljam o tome koliko mi znaci to iskonsko osecanje imanja psa uz sebe...koliko se setnjom kroz sumarak, na primer, probude iz podsvesti iskonski prizori...covek i pas...covek i vuk...kakvo vecito interesantna, najneverovatnije neverovatna veza izmedju dve vrste...
setih se i:
KERUŠA
Jutros, tamo gde strn šumi, lupka,
Gde se beli trska, u guguti,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žuti'.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri
Da zauzme motku il' prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u dzak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližuci znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il' sreće
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće
Kao zlatni sjaj zvezda u sneg.
Jesenjin, 1915 (preveo: Miodrag M. Pešić)
i toga kako sam ovo recitovala na ruskom u srednjoj...i kako i sad kadgod je citam - ume da me mozda i nedopustivo lako dirne...
svim nasim dzukelicama, svim ulicnim dzukelicama, svim obozavaocima istih...mala crtica-posveta u ovom blogu..
Eto, ja nikad nisam imala psa da je 'moj'. Cuvala sam tudje pse, i igrala se sa njima, zavolila ih (i oni mene), ali nikad nisam imala onaj osjecaj povezanosti sa bas jednim psom. Drage su to zivotinje. Pametne.
Ovaj delija sa slike se redovno igrao zmurke sa mojim sinom, a nikad mu niko nije objasnio pravila igre. A za ovako malo pasce, znao je jako visoko da skoci od radosti. Znao je po tonu moga glasa kad treba da se skloni od mene a isto je tako znao kad da mi se privuce i sklupca u moje krilo, ili legne pored mene na kauc. Nisam ga dugo vidjela, a cesto ga spominjemo. Nasa ovcica.
mene su 'prevarili' kad sam imala samo dve godine, tad me je osvojila jedna 'mesanka' - Vidra...pa sam onda dobila Bobija, opet mesanca, sa tri godine...pa Blekija, crnu pudlicu. pa Adu, mesanca vucjaka i jos neke neidentifikovane rase...pa....koliko samo prica imam o njima da ispricam, kad malo bolje razmislim!....
pokrenula me na malo dublje razmisljanje na temu sledeca knjiga:
sajt autora:
http://www.jeffreymasson.com/animal-books/dogs-never-lie.html
ima i knjigu 'when elephants weep' o emotivnom zivotu divljih zivotinja, dok je 'dogs never lie about love' o emotivnom zivotu pasa...pise sa nekom ne bas tako cestom toplinom, ulazi u srz toga zasto ljudi toliko vole pse...
Sećate li se filma As Good as It Gets (Dobro da bolje ne može biti), sa Džekom Nikolsonom u ulozi pisca-samotnjaka, prilično kompulsivnog ponašanja, koji odlazi u restoran isključivo da bi bio uslužen od strane jedne kelnerice? Sećate li se načina na koji pridobija ljubav psića po imenu Verdel, koga ostavljaju kod njega zato što mu je gazda u bolnici? Ako ste zaboravili, podsetiću vas:
Dopuna: 04 Feb 2010 19:22
Inače, reč je o psu rase "briselski grifon".
Citat:Griffon Bruxellois in popular culture
In the film As Good as It Gets (1997), as Verdell, played by six Brussels Griffons, named Timer, Sprout, Debbie, Billy, Parfait, and Jill the star.
http://en.wikipedia.org/wiki/Griffon_Bruxellois
Moje prvo kuče zvalo se Mima. Nije bila bog zna koliko pametna, ali je bila lijepa i bila je moja! Ličila je pomalo na vučijaka, ali ništa od tog pedigrea, mali, običan pas.
Ovo je Maja. Ona je '95. godine došla iz Hrvatske ovde. Gazde više nisu mogle da je čuvaju i dali su je nekom čoveku koji je brinuo o njoj. Onda je ona otišla od njega i uspela da pronađe svoje nekadašnje vlasnike i to tako što je prevalila popriličan put. Ne znam celu priču, ali na kraju je završila u mom kraju, i postala miljenica mnogih ljudi iz moje zgrade, i uopšte celog bloka. Uz Maju se ovde prilepio i jedan žgoljav i spretan mešanac kratke dlake, Sivko. I tako su njih dvoje postali nerazdvojni drugari.
Nikada nisam imala psa, a oduvek nekako više volim mačke. Ali dok nisam upoznala Maju, nisam znala koliko razumevanja i ljubavi pas može da pruži. Maja je čudo.
Ona je '95. godine došla iz Hrvatske ovde. Gazde više nisu mogle da je čuvaju i dali su je nekom čoveku koji je brinuo o njoj. Onda je ona otišla od njega i uspela da pronađe svoje nekadašnje vlasnike i to tako što je prevalila popriličan put. Ne znam celu priču, ali na kraju je završila u mom kraju, i postala miljenica mnogih ljudi iz moje zgrade, i uopšte celog bloka. Uz Maju se ovde prilepio i jedan žgoljav i spretan mešanac kratke dlake, Sivko. I tako su njih dvoje postali nerazdvojni drugari.
