Dnevnik ponovo rođenih

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

U četvorosobnom stanu na Banjici već tri godine žive četiri devojke. Njihova imena uredno su ispisana na ulaznim vratima stana broj 16.



Uđite, dobro nam došli - dočekuje nas Sanja. Parket se presijava. Tek je prošlo podne i svetlost ispunjava ceo stan. Velikie saksije cveća na sve strane. Na trpezarijskom stolu stolnjak, stolice svaka na svom mestu. Pravo porodično gnezdo za devojke koje su ceo svoj život provele u instituciji. Žana, Ljilja i Radojka su devojke sa Daun sindromom, Sanja je slepa.

Dom u Sremčici sve četiri su napustile 2004. kada je počeo da se sprovodi projekat Stanovanje uz podršku za osobe sa intelektualnim teškoćama, a one tada prvi put počinju da žive "normalnim životom".
- U instituciji sam bila 20 godina i trebalo mi je godinu dana da se naviknem na normalan život. Sada se osećam slobodnije, društvenije, sigurnije, mnogo bolje. Tamo nismo imali priliku da se borimo za svoja prava, ni da ih ostvarujemo, sada je sve drugačije. Imamo podršku da pokušamo da uradimo sve što želimo - priča nam Sanja, kojoj je najveća želja da se zamonaši.
- Od sedme sam u domu, od desete slepa - objašnjava Sanja. Kaže išla je i kod ruskih lekara, ali su joj rekli da ne troši novac uzalud. Insistira da nas posluži nečim. Uprkos tome što ne vidi, ova tridesetogodišnjakinja odlično se snalazi u stanu. Pere sudove, kuva sva domaća jela, izbegava samo da prži i peče. Otkad je u stanu naučila je i Brajevu azbuku, pa sada i čita.

Bilo bi joj mnogo lakše, jada se, kada bi imala ličnu kartu.
- Majka me nije upisala u knjigu rođenih tako da sad već godinama imam problem da izvadim ličnu kartu. Bez nje ne mogu da budem učlanjena u Savez slepih, možda bih već i radila nešto - naglašava Sanja.
Zabrinuta je jer ovaj projekat koji joj je pružio mogućnost da iskoristi sva svoja prava za koje ranije nije ni znala da ih ima, traje do 15. aprila. Država je obećala da će podržati njegov nastavak, ali od obećanja se ne živi.
- Sve što nam je rečeno pre nego što smo ušli u projekat, ispunjeno je. Najgore bi bilo da nas vrate u domove, jer tamo nisam mogla da idem u crkvu kad hoću, nisam se osećala slobodno. Kada smo izašli odande osećala sam strah, trebalo je prilagoditi se i niko od nas nije znao šta nas čeka - priča nam devojka koja sada dinar za sebe zarađuje praveći brojanice koje prodaje u Patrijaršiji. Kada smo stigli u stan ona je čuvala godinu dana stariju Radojku.

Dok je bila u domu Radojka je bila prilično povučena i retko je pričala. Sada nam pokazuje gde spava, objašnjava kako se sama kupa, sređuje stan, sprema koh i ćevape i raduje se svakoj poseti i princes krofnama koje joj porodica donosi. Napredak je neverovatan.
Stanovanje za osobe sa intelektualnim teškoćama kao vid otvorene zaštite u svetu je veoma raširen, dok je kod nas počeo tek 2004.
- Najpre smo izveli petoro korisnika iz doma u Sremčici i pripremili ih za stanovanja uz podršku. Danas ih je 23. Najmlađa ima 23, a najstarija 57 godina. Ima osoba sa Daunovim sindromom, sa različitim intelektualnim teškoćama, težim i lakšim, ali i onih sa višestrukim smetnjama. Od toga njih 18 uključili smo u različite oblike radnog angažovanja - naglašava Dragan Lukić, vođa projekta Stanovanja uz podršku za osobe sa intelektualnim teškoćama,.

Svi oni žive u pet stanova, od toga u tri postoji stalna nega i podrška domaćica koje se staraju o njima, dok u jednom stanu živi njih četvoro koji se staraju sami o sebi, bez ičije pomoći.
- Staraju se sami o sebi, dva korisnika rade u perionici automobila, Danijela radi u kuhinji u Jevrejskoj zajednici. Ona nema šake i stopala, ali uprkos tome sprema se da osvoji Mon Blan. Prvak Srbije je u plivanju, ide u teretanu, na latinoameričke plesove - u dahu izgovara Lukić.
Iako su u domu svi stekli pristojno vaspitanje, tek u ovom projektu oni nastavljaju da šire svoje kapacitete i razvijaju lične potencijale. Svesni svojih vrednosti, zastupaju sami sebe, svoje želje, interese i potrebe. Sve to ranije nisu mogli.
- Očekujemo da Ministarstvo obezbedi stanove za njih i dobili smo potvrdu da će to i da se uradi. Na kraju, to bi trebalo da postane dugoročni oblik zaštite, a naš plan je da se u budućnosti iz domova što veći broj osoba sa intelektualnim teškoćama pređe u u stanove širom Srbije. U okviru programa prevencije, grad je obezbedio već dva stana u Zemunu u kom će biti smešteno osmoro ljudi - kaže vođa projekta.

U domovima u Srbiji ima više od 3.000 ljudi sa intelektualnim teškoćama, od kojih je veliki procenat onih koji bi sigurno mogli da žive samostalno, uz minimalnu podršku.
I dok sa Sanjom ćaskamo o njenoj potpunoj integraciji u društvo, o vidicima koji joj se uprkos tome što je slepa svakodnevno otvaraju, kući se sa takmičenja u kuglanju na Adi Ciganliji vraćaju Žana i Ljilja. Žana nam ponosno pokazuje pohvalnicu za osvojeno drugo mesto. Ljilja u kesi nosi hleb i mleko koji su usput kupile. Pre nego što odemo, tridesetpetogodišnja Žana nam pokazuje dnevnik. Urednim, čitkim, pisanim slovima u njenoj svesci ostaju ubeležena sećanja na putovanja i stvari koje su joj se desile u poslednje tri godine. U novom životu, za nju jedinom vrednog pomena.

Bez zakonskih okvira

Važno je da ceo projekat što pre dobije zakonske okvire. Zakon koji bi regulisao stanovanje uz podršku još nije usvojen, ali je u pripremi. Iako preko potrebna, zakonska regulativa finansiranja novih oblika socijalne zaštite u Srbiji još uvek ne postoji. Ovaj projekat je pravi podstrek za državu da tako nešto učini. Višestruko je bolje da osobe sa invaliditetom žive u stanu i to je pravac u kome treba da se krećemo. Ove ljude nikako ne bismo smeli da vratimo u domove, država bi morala da nađe način da oni ostanu tu gde jesu - napominje Dragan Lukić.

http://www.svevesti.com/?l=sr&a=52606