|
REINKARNACIJA STIHOVA
Stojim pored prozora i vidim tvoj lik u njemu,
napolju mrak i neznam kada ce zora poceti neku novu temu
da crta po staklu.
Prezivecu nocas strah koga ni u paklu ne mozes naci u tom obliku,to je san i kad je najlepsi pocinje mora,
znam jos samo malo i dolazi zora.
Necu da pricam o ljubavi,
jubav je iznad psihickog i fizickog stanja jednog coveka,
bicemo drugovi ili mozda stranci,slucajni prolaznici kroz
hodnike vremena, za nas postje sve te dimenzije ocaja
placa ,reke suza koje se ulivaju u more tuge.
Kao decak nocima sam sanjao devojku u belom,
licila je na tebe,dali si to bila ti?
Ne mogu da slozim i povezem u celom.
Rekla je da voli svetle boje,boje oblaka,boje neba, a narocito belu,ostao sam bez daha kada sam spektar boja pomesao u glavi i svetlo zelene oci tvoje koje teze nekud daleko, gde oci moje ne mogu videti.
Pokri zeleni beskraj zivotima ljudi koje znas,
trbace ti milion godina da otkrijes ljubav,zar ne shvatas?
Ne secam se vremena kad sam sebi pozeleo srecu,
ne secam se,ali dobro je da sam sreo tebe i rekao sebi vise necu,ne secam se kada sam zadju pesmu napisao,
neko je popravio zaribalu masinu ,neko je pronasao beli papir
i sve mrlje mastila sa njega obrisao...
|
Popravila bih kraj, nesto bi izmenila, ne znam tacno sta ali bih definitivno izmenila, nikako mi se ne slaze i neuklapa u ostali deo pesme.....
