Stvarni kraj zbog oduzetoga pochetka

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Stvarni kraj zbog oduzetoga početka


Ti nećeš biti ono što sam želeo
da budeš.

I da si htela,
uvenuo bih od starosti
tog istog trenutka
kad začuo se otisak žalosti
u dnu ružnog šaputka

Kojim, i da si htela,
već nisi mogla

Da mi oduzmeš sliku.

žmurim... žmurim...

I sve dok ne izblediš
gledaću te tako!

I kad budeš jedne
noći čula
proderaj zveri koja sebi grize nogu
da bi
pobegla
od kljuse!

nema te jer te takvu nisam hteo.
i baš tada sa očiju ti pada veo.

I nisi bila
jesi, ne
nisi ona od prve noći


kad sam ti ime rekao
samo toliko.

A ti meni
ime svoje izustila si.

Niti sam tada kako se zoveš znao
dok sam kasnije saznavao

I nisam čuo:
“Blizu s’ ti,
mali! ”

Zato nema odgovora. Odgovor
-an
ko je?
Je l’ to onaj koji odgovara svima
ili
svima odgovara?

Mislim!
Da! : daje odgovor
ili prija nekom ili je kriv pred zakonom


kinematografije, hidrologije, antropologije, biofizike,
kragnizma, botanike, Opstancizma, geodezije, Lingvistike,
biheviorizma, dramaturgije
rast, rast, rast!
dubokog purple - izma
oveća me snima prizma
odoh, mala moja,
da budem tu;
time što postojiš - disaću
toga trena
obećaću ti da nećeš biti moja.
Sve ukazuje na otkucaj.
Ošaraće se plava boja
Potpetice potkucaj:
Ja sam ti prišao!!!

Postoji li lepša patnja od one za jednom ženom?
Ah, kako sam srećan,
ti i nisi bila žena,
tek izmilelo pile kome treba bena.
koji se beni.
bena
vena
sena
Sena. iz odeljenja
(pokoj ti duši, potražiću te čim dođem)
učiteljica
pena
antena dojavljuje
dva katrena.
Moram napisati
venac. Magistralu

gradim.
Ibar. Reka kroz koju
plovi magistrala
Jena. znanje.
Lena. sused.
mena. Mesec.
Nena. sin brata
moga Oca, moja krv.
Nena. iz odeljenja
razredna


rena. lep je uz
bika
pečenog
vola
renoa. franačka marka kola
odn. Rena. grad – marš sa stola

njena. lepota
fena. kosa njena
cena. izvan dometa mojih gena
snena. usna njena

Ime: od Renoa
Renea
Renate
uzeću konsonante. Imaginarne kolege su opet
bile produktivne, pompezni gos’n Dante!
Vaši zemljaci igrali su
moju kombinaciju.
Dozvolite da zagradim Vašu gradaciju:
U desetom je bila ona,
koju gledam
i još je uvek tamo.
Oči je ne puštaju
da se vrati meni
‘amo...

Izbledećeš. Nažalost.
Takvu sam te stvorio da nisi
mogla to da budeš. Kad ti se koža žaliti
počne
i kad skaz premosti sav jaz
Iluzija nestaje
iz moje duplje
očne

i
počinjem
da
živim!


Jesu li ove reči plod sentencije
ili jedini način slabašne egzistencije?

Ima li smrti posle
života
kad već ima, kažu, života posle
smrti?

Šta će mi dva života? Zar da u ovom
ne budem živ
samo
jer ga posle ima?

Nije li dovoljan jedan život da se bude živ?
Ko je kriv?
Ko je kriv?
Ja, ti, ono, oni Ona
on
vi – a pazi Mi!

Kriv je vetar siv, bio moćan kao div!
Darivao dubok sniv
pa uzročio ljutit kiv!

Ostala si ona od prve noći...
i onaj glas
od dana drag
dragucnat
I svaki se put

kad o tebi mislim

udavim u slatkom
tvorenih te očiju vajam

da budeš još lepša

vetar te je surovo

načinio kratkom
i odneo sa sobom neplaćeni zajam.