Blog korisnika nancy09
| Čekaj me.... | |
|---|---|
| 07 Sep 2010 17:25 | Idi na vrh |
| Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo. Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom. Čekaj i kad vrućine zapeku, i kad mećava briše, čekaj i kada druge niko ne bude čekao više. Čekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka, čekaj i kada čekanje dojadi svakome koji čeka. Čekaj me, i ja ću sigurno doći, ne slušaj kad ti kažu kako je vreme da zaboraviš i da te nade lažu. Nek poveruju i sin i mati da više ne postojim, neka se tako umore čekati i svi drugovi moji, i gorko vino za moju dušu nek piju kraj ognjišta. Čekaj. I nemoj sesti s njima, i nemoj piti ništa. Čekaj me, i ja ću sigurno doći, sve smrti me ubiti neće. Nek rekne ko me čekao nije: Taj je imao sreće! Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti niti će znati drugi da si me spasila ti jedina čekanjem svojim dugim. Nas dvoje samo znaćemo kako preživeh vatru kletu,- naprosto, ti si čekati znala kao niko na svetu. Konstantin Simonov |
|
| Biti, ili ne biti...ići ili ostati??!! | |
|---|---|
| 15 Jul 2010 23:54 | Idi na vrh |
| Prije 20-ak dana desila se veoma čudna stvar. Ni u nekom SF snu ne bih tako mogla posložiti stvari. Moj bivši, se pojavio skoro niotkuda. dobro ne baš niotkuda, na četu, prije par mjeseci smo se redovno čuli(čitaj:visili na chatu svaki dan po nekoliko sati)...Da, moram da napomenem i to da živimo na dva različita kontinenta, otud ovo dopisivanje na chatu. Nakon nekog vremena meni je dop...to dopisivanje koje nije imlo nikakvog smisla, pa sam zahvaljujući raznim , divnim opcijama koje nam tehnologija nudi stalno bila invisible,ali je on svejedno ostavljao off line poruke, tako da smo opet na neki način bili u kontaktu. Znači ja sam bila ta koja je izbjegaval kontakt, jer sam znala da on ima djevojku, doduše nije on to ni krio od mene, i jednostavno zbog svog duševnog mira nisam htijela dovoditi sebe u situaciju koja bi za mene bila nepovoljna.
Elem, prije 20-ak dana, kao što već rekoh uključim se ja na chat, vidim poruka od njega i još je on line. Poče neki crv u meni da rovi i da kopka i nakon nekog vremena uključim se i ja. I tu mi ponovo započnemo priču. Uobičajena priča između dvoje ljudi koji se veoma dobro poznaju, uvijek iste fore i fazoni i odjednom iznenada razgovor skliznu u sasvim novom pravcu. Dobih poziv da dođem kod njega. Prvo sam pomislila zaj....pa prihvatih, mislim prihvatih fazon pa počeh da objašnjavam kakve sve obaveze imam i da je trebalo ranije da me obavijesti bla,bla,bla...međutim tu razgovor dobi potuno novu dimneziju gdje on poče da spominje kartu, prsten i sve ostalo. Obavijesti me da je raskinuo sa djevojkom, iselio iz njihovog stana i reče da sam ja jedina sa kojom može da funkcioniše. I ja tu skontah kako on misli ozbiljno, kako nije neka belsava fora s kojom se glupiramo. Potraja dopisivanje neka dva sata, a zatim još toliko i telefonski razgovor. I tako se ja nađoh u situaciji da odlučim da li da se pomirim sa njim spakujem se i odem tamo i da živimo happily ever after ili da ga pošaljem ......biiip... Moram da napomenem zbog jasnije situacije, da nismo zajedno već četiri godine. Da smo u vezi bili tri godine, i da smo raskinuli najviše zbog razdvojenosti. Naime on se odselio, trebalo je da i ja odem za njim tada ali to se nije desilo. I evo sad ja se ponovo nalazim u sitiaciji sličnoj onoj od prije četiri godine. i pred Hamletovskim pitanjem biti ili ne biti, ili u mom slučaju ići ili ostati. Neke odluke u životu zaista nisu lake. I zaista je čudno u kakve nas sve sitacije život stavlja. Kako se nekad nađemo tamo gdje nismo ni sanjali da ćemo se naći. |
|
| invisible | |
|---|---|
| 23 Mar 2010 02:44 | Idi na vrh |
| Sjedim tako juče i blejim po netu i počnem da cunjam da tražim milu mi sestru koju nisam čula nekoliko dana. Hoću da saznam kad joj je odbrana diplomskog. da odmah objasnim nije mi to rođena sestra i ne živimo u istom gradu. Elem skoknem ja do fejsa, gdje mi je chat uglavnom na of line,da me niko ne cima, ali nema je. Vidim nije imala ni neke aktivnosti unazad sat-dva. Skoknem do yahoo chata, nema je ni tamo. Btw i tamo sam invisible, moram da se sakrijem od nekih duhova prošlosti. Kao posljednja nada ostade mi skype. A i tamo sam stalno invisible, jer imam neke rodbine koje bi stalno da melje, pa ja onda isključena javim se samo kome ja želim. Napokon mi se sreća osmjehne tu i vidim moja seka on line, kucnem joj poruku da saznam kad je dan D, a onda je i nazovem. Raspričale se mi, saznala ja detalje. Kaže mi da me već nekoliko dana traži ali nema me na netu. Kaže mi počeli ljudi da je previše cimaju pa je stalno of line. Počela da briše ljude iz liste.
U tom momentu već počinjem da se smijem, jer shvatam koliko je čudno to što pričamo obe. Pokačile se na sve moguće chatove, pootvarali profile na nekoliko strana pa nam smeta kad ljudi hoće da pričaju sa nama. Hoćemo privatnost. Nije prva koja mi se žali na to. Ima i onih koji se nerviraju na komentare koje ljudi ostavljaju po njihovim volovima . A kako da imamo privatnost ako svakih pet minuta obavještavamo javnost o onome šta smo, gdje smo, s kim smo i kako smo. Pa još to upotpunimo i fotkama da ljude mogu da steknu kompletan doživljaj. Neke ljude sam morala da sakrijem da ne vidim šta pišu jer ne možeš živjeti od njihovih postova. A nešto mi bed da ih obrišem. Kao znamo se i to. Što bi rekao Lane Gutović, ne znam zašto sam vam ovo napisala, ali...ko zna možda ima neko kko kao i ja ne može da spava, pa da ima šta da čita. Odoh do fb-a da vidim ima li koga i šta se zbiva. 
|
|
| hm... | |
|---|---|
| 21 Dec 2009 18:08 | Idi na vrh |
| Uglavnom nam čitav život promiču ljudi i događaji koji su nam ispred nosa. Dok čekamo nebeski prasak koji bi nam poslao znak da iskoristimo trenutak, taj trenutak je već prošao... Ponekad se zapitam šta je sa onom pričom o sudbini i o tome kako ćemo pravi trenutak uvijek znati prepoznati???Šta ako je taj trenutak već prošao a mi ga nismo prepoznali i sad je kasno? Možda to i nije bio trenutak. A možda ponekad treba malo pomoći i sudbini i trenutku i možda treba čuti nebeski prasak ili vidjeti sijevnje munja čak i onda kad ih nema.
Trenutak je prošao, odavno....a ja tek sad vidim da je to bio TAJ trenutak. Međutim, vrijeme ne može da se vrati, u nepovrat je prošlo. I sad ostaje samo da prebiram po glavi sjećanja, iliti vraćam film, i pitam se da li sam stvarno bila toliko slijepa ili nam život ponekad jednostavno ne dozvoljava da prepoznamo trenutak jer još nije došlo vrijeme za njega.Da li se neko odozgo ponekad previše surovo poigra nama? Samo da bi nam pokazao koliko smo sićušni i maleni. možda zaista postoji neki veliki mađioničar,koji sa nama izvodi svoje trikove a mi smo samo obični uljezi u njegovom velikom cilindru. Znam da ponekad vrijeme i naše uspomene učini boljima nego što one u stvari jesum ali nam jednako tako dopusti određenu distancu od događaja tako da možemo bolje da ih vidimo. Pa ih i mi onda posmatramo kao oni koji su se nalazili pored nas i pokušali da nas upozore na " veliki prasak" ali mi nismo htjeli da ih čujemo, jer pobogu kako bi oni mogli bolje da znaju pa oni ipak stoje samo sa strane. Trenutno pokušavam da se uzverem na ivicu tog cilindra i provirim preko nje, ne bih li ugledala kakav drugi svijet i pobjegla od ovog mađioničara čiji mi smisao za humor baš i ne odgovara...ili ja samo ne mogu da shvatim njegove šale. |
|
| R2D2 | |
|---|---|
| 22 Nov 2009 21:49 | Idi na vrh |
| ...Dugo se nisam javljala, nije da nisam bila tu ali kao da nije bilo ni vremena ni mjesta za pisanje...večeras sam nekako dobila želju da ponovo nešto napišem. Danas sam sasvim slučajno gledala prvo jedan ljubavni film, a zatim jednu domaću seriju. Uhvatila sam sebe da se smješkam sama sa sobom gledajući objave ljubavi na televiziji. Čini mi se da danas jako amlo takvih izjava ima u stvarnosti pa onda posežemo za onim imaginarnim koji se dešavaju drugima. Naime i u jednom i u drugom slučaju objave ljubavi bile su u stilu serenadi. e sad nije baš da očekujem filharmoniju pod svojim prozorom, mislim da se to ni komšijama ne bi dopalo...ali malo te patetične romantike, za koju će svako od nas da kaže "ma daj, šta ti pada na pamet" ali će nam ipak zaigrati uglovi usana kad vidimo nešto tako...ne bi bilo na odmet. Da li mi nedostaje romantike u životu?! upitaće neko, sigurna sam...hm...vjerovatno...ma šta vjerovatno, sigurno nedostaje.Eto odmah odgovaram na nepostavljeno pitanje.
A moje pitanje je gdje je nestala romantika? da li smo se potpuno izgubili danas u svijetu fejsbukova, četova i ostalih virtuelnih zavrzlama koje nam daju lažnu sliku i o nama samima i o drugima....da li nam se komunikacija zaista svodi na tipkanje po tastaturi i virtuelne zagrljaje i poljupce koje jedni drugima šaljemo putem neta...jesmo li zaista zaboravali kako izgleda reći volim te, u ovom ludom vremenu kad svi negdje žurimo i sa prijateljiam se viđamo on line...i da li ćemo se zaista pretvoriti u mašine...ako stvarno hoćemo ja bih izabrala da budem R2D2, nekako mi je drag srcu a i on mi nekako sam po sebi ima ljudskih osobina, pa ako budem mogla da biram...eto biram to... |
|
| Kad treba prestati | |
|---|---|
| 04 Apr 2009 11:12 | Idi na vrh |
| Otišla sam kod druga na rođendan. Sva ekipa je bila tu. Posljednjih 9 godina stalno smo na okupu. U početku zanimljivo.Međutim, poslije dva-tri sata postaje besmileno.
Kad su se svi ponapijali, počele su diskusije bez kraja i konca.Počelo je prepričavanje događaja koji su se desili u posljednjih devet godina. Najsmješnije je to što smo svi učestvovali u tima događajima i bili tu, ali eto uvijek se nađe neko ko smatra da to treba ponovo ( osamstoti put) prepričati. Uhvatila sam sebe kako sjedim u ćošku sa sestrom i kako nas dvije pričamo o nekim nama bitnim stvarima, kao da ljude sa kojima sam u prostoriji uopšte ne poznajem.Jednostavno nisam mogla da se uklopim u sve to. osjećala sam se kao da sam došla sa neke druge planete. Nekada smo bili jako bliski ali izgleda da smo se vremenom toliko udaljili da sam se pitala zašto sam uopšte i došla. Činilo mi se kao da sam sjela u vremeplov i otplovila u prošlost. čak mi se na momente činilo da negdje vidim i obrise svoje sjene. Shvatila sam da sve izgleda isto već godinama. Shvatila sam da se uopšte ne mjenjaju. Ostali su onakvi kakvi su bili i kad smo imali dvadeset. Na žalost odavno više nemamo dvadeset. Ubrzo sam otišla kući jer tu više nisam pripadala. Možda sam ja ostarila.Ko će znati. Možda su oni još uvijek djeca. Žao mi je zbog svega toga. Osjećam kao da sam izgubila veoma važan dio sebe, ali osjećam da moram krenuti dalje sama. Sretaćemo se, viđaćemo se ali jednostavno sad znam da više nećemo blejati okolo zajdeno. Sad znam da su neki od nas otišli korak dalje i prešli granicu dječijeg igrališta. Možda ćemo se ponovo sresti. Možda nam se putevi ponovo ukrste. ali ndo tada znam da zbog sebe jendostavno dječije igre moram ostaviti iz sebe. Veoma mi je žao, ali ja tu više ne pripadam. |
|
| Pitam se... | |
|---|---|
| 02 Apr 2009 17:02 | Idi na vrh |
| Čudno je,poželim pisati a onda se uplašim kad treba da počnem. A dan mi je veoma čudan, i nije jedan od boljih.PO glavi mi se mota milion pitanja a ni na jedno ne mogu da dobijem odgovor. A jednostavno moram da izbacim iz sebe ovo nešto što se ugnjezdilo.
NIje dobro. Predugo je to vremena da bi se odbacilo tek tako. Pričam o prijateljstvu, koje mi u zadnje vrijeme veoma škripi. I to mi se ni malo ne dopada. Ali neke druge stvari su tu upetljale svoje prste i tad je pošlo po zlu. Odtad više nema najčistije iskrenosti koja bi trebalo da postoji kod prijatelja. Kako shvatiti da je prijateljstvo otišlo stanputicomk, i da više nije prijateljstvo.KAko to prepoznati??'Pitanja su više retorička i postavljam ih sama sebi. |
|
