Svako ima svoje "mracno" mesto. Ono koga se plashi, pored koga ga uhvati jeza kad prolazi. Za mene je dugo to bilo mesto ispod Brankovog mosta, pored "Corba" kafea. Ne znam ni sama zasto.Mislim da su takve stvari neobjasnjive. Cesto sam sanjala to mesto kao neki liminalni predeo. Mozda je to zbog toga sto tu ima mnogo tramvajskih šina (a opet, ima ih i na drugim mestima u gradu). Jos od pre ne volim pruge i vozove, narocito me je bio strah na Vukovom spomeniku par puta nocu. I nije to onaj strah da ce mi neko nesto uraditi (opljackati, prerezati grlo ili sta vec) nego je to onaj iracionalan strah od kog se paralises i postanes mali i nemocan da bezis.
Secam se da smo jednom decko i ja otisli na gej zurku, koja se odrzavala bas u zgradi ispod samog Brankovog mosta. Dj. Brka je pustao tamo mjuz to vece i mi smo otisli njega da slusamo. A moram da priznam da sam otisla malo i iz radoznalosti. Ocekivala sam dekadenciju i avangardu i dobila sam to, plus i da je "limunizacija' u ono vreme kostala tamo 350din. (sto je mnogo mnogo je, to je najskuplja limunizacija koju sam popila ever , no htela sam avantgarde ) Secam se da su neki skinsi razbili prozor i da je dosla policija i da je puno stakla bilo okolo. ma haos. I vracanje te veceri do parkinga pamticu valjda zauvek. Senke koje se izduzuju, narandzasto ulicno svetlo i potpuna pustos oko mene naterali su me da ubrzam korak. Cula sam samo svoje disanje i nista vise.
spooky skroz.
E, radi se o tome da sam nedavno otkrila jos jedno izuzetno za mene uznemirujuce mesto. Novi Beograd. Salim se sad malo, naravno ne ceo, nego onaj deo kad se ide pravo od delta sitija pa do savskog keja. Inace, mnogo volim Novi Beograd, deo oko Hajata, deo oko Studenjaka, sva tri keja su mi neopozivo divna i volela bih da imam svoj splav i da se budim u cik zore sa suncem na reci.
Ali ovde nije rech o tom delu nego o blokovima koji slede posle Belvila, mada mi je i to naselje skoro podjednako "strashno". Do nedavno nisam zalazila dalje od delta sitija u taj deo grada(nisam imala ni potrebe),ali sam nedavno bila na savskom keju na koncertu Darkwooda, pa smo se nocu vozili tim delom grada. Automobili koji šibaju kroz noć, mutno svetlo, zgrade kao džinovi nekako razbacane meni se čini bez reda, kao da su nikle iz nekog betonskog sivila koje živi ispod zemlje izazvalo je u meni neku teskobu, ne znam, neki meni do sada neopisiv osecaj. Kao da sam osetila stešnjenost tih malih stanova punih nekih loših misli, loših energija, neostvarenih ambicija ljudi koji su siromašni čak i duhom. Zamislila sam porodicne svadje, oca kako se pijan vraca sa "građavine" i tuče svoju decu, majku koja nema posao i ne može godinama da ga nađe. Ne znam da li je neko gledao film "Besa me mucho"? e pa tako nešto.Sivilo svakodnevnice.Male prodavnice i mali ljudi. Ugnjetani. Bez volje za životom. Tužni.Neka vrsta obesmišljenosti svega. Relativnosti svega. Drugačijeg proticanja vremena među tim zidovima. Neko trajno unutrasnje nezadovoljstvo koje se nasleđuje zajedno sa tim stanovima. Izgubljena vera u mogućnost boljeg. Možda čak i umna bolest u začetku.
A zašto sam pomislila sve to?! Ne znam, samo znam da je ta ogoljena pustoš, noć bez ljudi i meseca strahovito delovala na mene. kao neka podzemna rupa u betonskim hodnicima svesti. Pohranjena zauvek u iskustvu i s vremena na vreme iskrsava mi pred oci. uglavnom u nekim stersnim situacijama kad bi trebalo da mislim i da se skoncentrisem na nesto drugo.
Da.. ne znam kako vi,ali ja se ponekad plasim da cu ostati potpuno sama.I to ne mislim na par godina nego na par zivota. Udaljile smo se nas dve jos pre godinu dana, eto tako ni zbog chega. Ne znam da li se to zove odrastanje, egoizam, losa karma, ili nesto peto,ali se desilo.Vise nije bilo isto, nismo mogle u oci da se pogledamo a da ne osetimo knedlu u grlu. NerazUmevanje, netolerancija, sebichnost, ruzne rechi i jos gori pogledi. Od nekog za koga sam cvrsto verovala da je za ceo zivot i dalje. I to se dogadja stalno, ljudi dolaze, odlaze,ljudi se svadjaju, raskidaju, pocinju iznova od nule, pocinju i od minus jedan. Mesecima nisam nista ni rekla ni napisala o tome. Nekako dok ne zapisem ja se ne suocavam sa takvim stvarima. Cinilo mi se da mozda mogu da popravim, da se zalechi. Ali nije moglo. Zato sto sa druge strane nije bilo reakcije. Samo led i po koja ruzna rech.
U medjuvremenu mi se desilo svasta i dobro i lose u zivotu. Upoznala sam jednu drugu nju, koju sam u medjuvremenu zavolela bolno mnogo. I znam da ta druga ona nece i ne moze da zauzme njeno mesto, znam da se ljudi ne zamenjuju, niti zelim da ih zamenim. Ali opet neke male slichnosti i sluchanosti sa drugom Njom, neki smsovi kasno nocu,filmovi, pa eto i isti fakultet i zblizile smo se onako mentalno bas.
I prichale smo pre neko veche, ja i ta druga Ona. Bas dugo. O Portugalu odakle se vratila nedavno, o nekom njenom dragom, o svemu bas. Onako trista na sat, u glas, kao i svaki put kad se vidimo. I reche mi da nije srecna, da je gushi nas fax, da hoce mnogo vise, da misli da moze i da hoce da ide u Ameriku. Da,da. I to ne na godinu dana neko na celi zivot. Zato sto je ovde bas losa situacija i nikad nece biti bolje. Zato sto "imlek" ne isporuchuje mleko u prodavnice,a i ako ga isporuchi mogu zamisliti kolika ce cena biti. I zato sto ovde ne moze da priusti neke stvari. I zato sto ne zeli dugove i kredite zauvek.
I u pravu je. Samo sto ja nekako uvek mislim kako su najbolje stvari jos uvek, hvala bogu, besplatne.
Eto, o tome se radi. Ona hoce da se bori da ode,a ja hocu da se borim da ostanem. I udarilo me sve ovo po glavi, dobro me udarilo.
Ne znam sta da mislim. Na kraju necu imati sa kim kafu da popijem. Zato sto ne vredi sto je neko na 500m od tebe ako se ne razumete. A ne vredi ni kad je neko u Americi jer je daleko. I nije isto kafa preko skajpa.
Ali nekako mislim da ostati sam i nije najgora stvar koja moze da se desi. I ko zna sta ce biti sa mnom za 5godina.
A mozda nas dve i probamo tu kafu preko skajpa. Digitalno vreme. Lose vreme. Jesen u kozi.
i naidjoh na ovaj tekst i rasplakah se bas "onako".....
http://www.artmistakes.com/2010/08/04/tesko-vrijeme/
film o svima nama. "malim" ljudima u velikom svetu.
vecheras doshao kao podsecanje meni da svako ima svoj neki problem. i nikome nije lako da "pregura" dan.
*
"Celo čovečanstvo je jedan autor, i jedan tom; kada jedan čovek umre, ne biva jedno poglavlje istrgnuto iz knjige, već prevedeno na bolji jezik; i svako poglavlje se mora tako prevesti..." Džon Don. http://polja.eunet.rs/polja462/462-14.pdf
but how? !........... nista u zivotu nije bez posledica.
*
"...............a u nedelju se probudih za zudnjom za belim, pa obukoh u to ime haljinu belu. onda je krenuo spot na nekoj od bezbroj ih tv. return to innocence. svaki , svaki put kada vidim kvrgave ruke ruke tog starca kako posezu poslednji put za dunjama umrem od nemog plakanja. u nekom jeftinom filmu jedna zdrava zena kaze drugoj koja je bolesna: bog je sebican, zeli nas nazad... sto je u isto vreme i tako ohrabrujuce. voli nas neko ko je sve. i volece nas zauvek. onda sam plakala ne vise od bola, nego od ganutosti.
onda me prenuo sms od nje koju sam tu noc sanjala kako se na kraju mog sna transformise u neku drugu osobu. bez da joj to pominjem ona mi preko brda i preko gora pise po ekranu mobilnog:"imala sam cudan i pomalo strasan san, imala sam utisak kao da sam usla u neciju tudju zivotnu liniju...
onda je pala kisa.
onda sam se uplasila. pomislih duboko i zrelo, sta ako sam u stanju da svim tim silnim smecem, djubretom, otrovom i otpadom od potiskivanja povredim svoje unutrasnje organe, svoj zeludac, slezinu, arterije, srce, misice, hromozome, dzigericu ili kosti? i sta je pametan nacin da se izborim i kao junak, najzad, pokazem u bici sa rodjenim nuklearnim otpadom, sa sopstvenim naftnim mrljama u koji se lako upecaju i krv, i sluz, i mozdani talasi i sve sto kola izmedju mojih telesnih granica? da li se suludo moze preokrenuti u mirno, spokojno, podnosljivo bar? kako da vratim utorak, sredu, cetvrtak i subotu? "
Obozavam miris kasnog leta. To je onaj trenutak kad skapiras da je jos malo tu i onda pokusavas da upijas sto vise, da budes napolju sve duze. A kasnonocno leto je posebna stvar. Sedim u sobi i u sred grada cujem iz dvorista zrikavce i mozda ponekad malu zabu kako krekece nekome u travi i preplavi me neopisiv osecaj svezine. Kao da sam se nekako deset meseci gusila,a sad mogu da udahnem duboko, od temena do peta.
Ide mi se mnogo u Belu Crkvu na jezero. bila sam samo jednom ove godine,ali sa drustvom i jeste bilo posebno,ali na neki drugi nacin. Sad bih malo u pustinju i samocu, sa knjigom i zrikavcima,a On bi, recimo, mogao da me posecuje vikendom. Volela bih da mogu da spavam dugo i da plivam po najvecem suncu u podne, da preplivam jezero i da zaronim "na dah", da vidim koliko mogu da izdrzim. I da uvece vozimo pedalinu dok zalazi sunce. Sad bih momentalno sela u kola i odvezla se negde, gde su ogromne zvezde i trava, gde se "cuje " tisina i gde ti se cini da si sam do kraja sveta.
Ali ne mogu. Jedino sto mogu je da siroko otvorim prozor.
Narrator: Most days of the year are unremarkable. They begin, and they end, with no lasting memories made in between. Most days have no impact on the course of a life. May 23rd was a Wednesday.
Narrator: If Tom had learned anything... it was that you can't ascribe great cosmic significance to a simple earthly event. Coincidence, that's all anything ever is, nothing more than coincidence... Tom had finally learned, there are no miracles. There's no such thing as fate, nothing is meant to be. He knew, he was sure of it now.
Narrator: As he listened, Tom began to realize that these stories weren't routinely told. These were stories one had to earn. He could feel the wall coming down. He wondered if anyone else had made it this far. Which is why the next six words changed everything.
Summer: I've never told anybody that before.
Tom: I guess I'm not just anybody.
Tom: What happened? Why - why didn't they work out?
Summer: What always happens. Life.
Ukupno su 231 korisnika na forumu :: 17 Registrovanih, 3 Sakriven i 211 Gosta :: [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 972 - dana 26 Okt 2008 13:06 Korisnici trenutno na forumu: alexa_pg, Da vam Bata nešto kaže..., dekao, dr_Bora, eliminator, FAMAS, GialloBlu, Ivan Stojmenovic, Ivančica, KlinkaPalacinka, kraza, magna86, Tanatos, Wayat Erp, x-Death-x, ^next^, Žan Klod vam dam
Stranica generisana za 0.059 sec [0.040002 sec (user time) + 0.004 sec (system time)] Skripta zauzela u memoriji: 1.801.040 bajta
Svaki korisnik ovog sajta je odgovoran za sadržaj svoje poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za sadržaj tih poruka.
Postavljanjem vaše poruke ili vašeg autorskog dela na ovaj sajt, saglasni ste da ovaj sajt postaje distributer vašeg dela, i odričete se mogućnosti njegovog povlačenja ili brisanja, bez saglasnosti uprave sajta.
Distribucija sadržaja sa ovog sajta je dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, uz obaveznu napomenu da je sadržaj preuzet sa ovog sajta, i uz obavezno navođenje adrese MyCity sajta. Za sve ostale vidove distribucije obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od vlasnika MyCity sajta.
MyCity pokrenuo, administrira i razvija Predrag Damnjanović, a o uređenju sajta se brine MyCity Tim.
Ukoliko želite da nas kontaktirate kliknite ovde.
, no htela sam avantgarde 
)
Salim se sad malo, naravno ne ceo, nego onaj deo kad se ide pravo od delta sitija pa do savskog keja. Inace, mnogo volim Novi Beograd, deo oko Hajata, deo oko Studenjaka, sva tri keja su mi neopozivo divna i volela bih da imam svoj splav i da se budim u cik zore sa suncem na reci.
