Covek u sluzbi sopstvene propasti...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Olujno nebo je grmelo pod naletima munja i gromova, te mracne jesenje noci.Lilo je kao iz kabla.Blatnjavom stazom ,duz visoke ograde, trcao je deran,saplicuci se svaki cas o neravnine i rupe na putu.Vise bos,nego obuven,mokar do kostiju,znao je sta ce ga po ko zna koji put docekati.Opet ce ga mlatiti kod kuce,jer je dobro zadocnio!Majka ce se najpre izvikati,pa onda zaliti na svoju gorku sudbinu,a otac traziti kais,i pretiti da je ovo poslednji put da ga ovako kasno nema i da se on vise nikada nece osecati ovako uznemirenim.Zatim ce se mater ispreciti da ga brani,a mladji braca ce se pokriti jorganom po glavi, da ih vise ne bi slusao.
Ovaj, ako Bog da,i ako bude imao srece i prodje sa dve tri ''cuske'',zavrsice u krevetu,do jutra.. "E, to bi bilo divno'',razmisljao je skoro na glas.

Lidiju je mogao da gleda svaki dan od jutra do veceri.Kakva je to devojka bila!"Ah,puste zelje,mislio je Marko"..Devojka i po!Nesto manjeg rasta,tanana i graciozna,vatrenih ociju i nemirnog duha.Kad god bi ga pogledala,namah bi stao kao ukopan, vise mrtav nego ziv-samo bi ga srce i gusenje u grlu izdavalo ako bi mu neko prisao toliko blizu. Vec su svi naslucivali sta se dogadjalo sa njim i ismevali ga.Na pocetku tajnovito, a kasnije sve otvorenije.

Lidija je bila kcer vlasnika najposecenijeg restorana u tom gradicu u dolini sedam brezuljaka.Tako su zvali mestasce u Jerininom gradu nadomak reka koje su tu prolazile....
Devojka je ostajala uvek do kasno u kafanici, da bi sve sredila,provetrila prostorije, oprala posudje,ocistila podove,sredila toalet ..Nisu bila vremena da se iznajmljuju spremacice,pomocno osoblje i drugo, pa je ona majci bila jedina u tim poslovima.

Znala je da se dopada momcima, i zagledavsi se samouvereno u ogledalo,zavodljivo i znalacki se nasmesila toj spoznaji.Vec odavno je pripadala Vidanu,najzgodnijem momku u mestu,vitezu u borbi lomljenja zenskih srca i junaka na bojnom polju svih aktuelnih bitaka.

Vec duze se desavala ljubav ovo dvoje mladih.Na pocetku su to bile duge setnje,razgovori,ukradeni osmesi,slucajni dodiri rukom.Kasnije po neki tajanstven poljubac!Ali,vrlo brzo su shvatili,da im je sve to nedovoljno i da su nezasiti,i da ce na kraju ucinili i zabranjenu stvar'.Tako se i desilo!Ocas posla se nadjose na tavanu stare kuće,i konacno posle nekog vremena,devojka je shvatila da je trudna !

Tih dana je Vidan radio u susednom selu,sa svojima oko stoke,pa ga duze nije bilo u gradu.Lidija nije mogla izdrzati da saceka da se vrati i saopsti mu novosti.Nije znala da li da se raduje ili place!Bila je uplasena,ali se nadala da će se sve dobro resiti,jer oni su se na kraju voleli.Izlazeci iz grada,naglo se smracilo što je izazvalo cudjenje i iznenadan strah u dusi devojke ,jer do tada je bas vedrilo"Ali to je tako sa vremenom",razmisljala je devojka!

Nije joj dugo trebalo da stigne,tako da se zacas nasla u seoskim sokacima i zureci poznatoj kuci radovala sto ce mozda vec tu oglasiti znacajnu stvar.
Na kraju sokaka se sudarila, sa Markom,onim momkom sto je trcao onih olujnih dana u onoj ludoj noci ka svojoj kuci.Mladic se kao i uvek prijatno nasmesio,pocrvenivsi,i sav uzbudjen prihvatio devojku,koja umalo nije pala.Lidija ga je skoro odgurnula od sebe,prezrivo ga mereci,i odjurila svojim putem.Tezak uzdah se oteo iz grudi mladjanog momka ,koji je utucen odbijanjem,odbacivanjem i prezirom,nastavio put.

Utrcavsi u kucu,Lidija je odmah sa vrata trazila svoga Vidana.Od kucepaziteljke Stojane,je ubrzo dobila odgovor,jer joj je ova, samo rukom, pokazala gde se on nalazi ,znacajno je pogledvsi.
Hitro se devojka popela gore i posto je bilo otvoreno,sva ozarena je utrcala u sobu.Zamalo se nije onesvestila od prizora koji je zatekla.Uz prigusena svetla i tihu muziku ,razbacanih odevnih stvari po sobi..dvoje se nekontrolisano zanelo..
U divljoj ljubavnoj igri i sladostrasnom zagrljaju, odigravali su svoje skrivene dogodovstine u postelji.Jedno od njih bese ''njen'' Vidan!

Nasta opsta vriska i nekontrolisana kuknjava,galama i sve ostalo,sto prati dusevnu oluju nekoga ko se jako razocara i pocinje ocajavati..


Tome prodje par godina...

U neko doba noci,kada cak i ''slepi misevi'' vise ne lete.i padaju od umora,vracao se Marko, sada vec stasao mlad covek, svojoj kuci zureci.Tiho otvorivsi vrata i usavsi unutra, uputio se , pravo gore.Tiho i laganim koracima je prisao svojoj zeni,poljubivsi je nezno u obraz.Do nje, spavalo je detesce zensko,prekrasnih zlatnih uvojaka,koje je sa obozavanjem pomilovao.

Njegova Lidija je na kraju postala zaista njegova ,razmisljao je,a i sve ono, sto je nosila u sebi onoga dana kada je guseci se u suzama izletela na ulicu i pala na tlo,a,on je podigao.Mala Snezana, detesce zaceto u nocima ''prevare'' i laznih obecanja,naslo je svoj put do srca onih koji iskreno i bezuslovno vole.
''Boze ,hvala ti sto me nagradi ovakvom ljubavlju''!,mislio je
Marko,spremajuci se za postelju.

By danka-

• 1Ovo se svidja korisniku: tetka_danuska
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Maleni grad, ispred ociju.Mozes ga jednim pogledom obuhvatiti,ako se popnes na njegovo cuveno uzvisenje ''u dolini nestalih''.To je ime koje je ova pustahija, odvojena od sveta, po daleko cuvenim dogadjanjima,dobila jos lane,kada se i poslednji tracak nade ugasio da ce se konacno,zivot vratiti u njegova nedra.Svake jeseni,i dalje, sto se vise gazilo ka hladnocama,deca bi se naprasno razboljevala i umirala.Najpre bi osetila slabost,malaksalost,pa bolove u misicima,pa visoku temperaturu i tako sve dublje u bolest,do samoga kraja.. Roditelji bi ostajali nemocni i skrhani od tuge ,patnje i bola koji je pretio da proguta sve sto se oglasava da zivi ,a crnim velom da prekrije ovu ukletu varos.''Mozda bi to bilo prikladnije ime, za gradic'',pomislila je stara zena koja je silazila cestom da uzme vodu sa bunara na suprotnom kraju grada duboko unutar dvorista jednog velikog imanja .
Srecna sto nije u mladosti,posebno u vremenu radjanja,odjednom je sebe uhvatila u radovanju godinama koje je nosila ,i likovanju nad tom cinjenicom ,jer nije bila u onoj ''rizicnoj grupi'' majki cije dete moze da se razboli i ode..

Zivela je sa bratom na drugom kraju varosi u malenoj trosnoj kuci,koja se izdvajala po lepom vocnjaku u celome kraju.
Jesen se primicala.Polagano je ulazila u gradic noseci za sobom,vetrove,kisu,sivilo,oblake , namrsteno sunce i bezbroj pitanja !Sta li ce se dogoditi ove zime ?..Kada bi se deca razboljevala,bolest je brze napredovala od lekara koji je uvek kasnio,da bi na kraju, samo, konstatovao smrt.
Neke stvari tu zaista nisu stimale.Ovoga puta,smrt se udruzila sa divljom prirodom,prelepim livadama,pasnjacima,zelenim ogradama..Na jednoj strani je bujao zivot i gradic bi se zasarenio i zazeleneo okupan suncem u njegovom zagrljaju .
.Na drugoj strani,s kraja leta,ozivela bi groblja i njihov broj je premasivao sve prognoze onih
koji ce otici.. ..Vecne kuce malenih nevinih bica..

Stariji svet se poceo sklanjati od mladih,porodicnih ljudi,kao da se plasio kakve
pandemije kojoj nema leka..A i nije ga bilo..
Ocigledno se ovde radilo o nekakvom virusu ili zaraznoj bolesti koja je harala i hvatala mladost,davila je da bi je na kraju sasvim ugusila..Hranila se svezim sokovima,uzburkanom decijom prirodom koje bi obozavala da kroti do samoga kraja.Uzevsi dvoje,troje,odlazila bi zadovoljena i nanovo se vracala ogrnuta jesenjim plastom u pratnji kisa i vetrova..
-
Sta je ovo-?,mama..mamaaaaaa!..nestade mi slika..imas li ti net?
-Nemam-Evo sada,nestade i struje..Hajde na spavanje-Idemo!
-Pa gde sada ,kada gledam ovako zanimljiv film..-Ma pusti filmove sada..-
-Laku noc,obidji brata-
Devojka ,pre nego sto je otisla u svoju sobu,uze svecu,udje kod svoga brata da vidi da li spava..Nezno ga pomilova po kosici,poljubi blago u celo,namesti pokrivac i udje u svoju sobu.

Na usnama i rukama joj ostade znoj sa cela i glave malenog decaka .-Bata je bio vruc.Sigurno je nazebao-,pomislila je. Odjednom se trze!Prodje je neka blaga jeza.-Da probudi majku-Ne,neka je-neka se odmara-

Pridje prozoru ,da ga zatvori do kraja.Stakla su bila vlazna i kisilo je..U daljini se
tmina zlokobno smejala,preteci svojim dogodovstinama,pa se i mesec skrio sam od sebe..
..Vetar je zapoceo svoju pobednicku pesmu ,jer se konacno mogao pokazivati u
prorodnom svetlu.. ...Stizala je jesen,gazila dublje nego ikada,nosena nadom za konacnom
vladavinom .Ali,uvek je na kraju gubila..

Devojka je sedela ,polugola u mraku,zamisljena i uplasena!Plakala je ..
Jutro ju je zateklo utucenom i nemocnom ..



By Danka..

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jos,onomad,kada su se prvi put pogledali,znao je da zalud gaji nade da ce je zaista imati. To bese ta ''luda ''godina, kada se sve mlado pozenilo i poudavalo.Osta jos samo par nedefinisanih susreta i ljubavi.A,ovde u njegovoj dusi svilo se prelepo devojce od sesnaest leta ,i njemu bi jako milo da o njoj razmislja kao o njegovoj.Imao je cak trideset pet punih godina,ali za svoga zivota, nikada ga nijedna devojka nije toliko ocarala,da je sam bio iznenadjen njenom slikom ispred ociju. Svake noci kada bi isao na pocinak,nosio bi je sa sobom kao kakvu ikonu .Ali ,kako je vreme odmicalo,bivalo je sve teze..

..Danju je mnogo radio u polju,pa mu je posao skretao misli,ali nocu, tuga bi se tiho uvlacila u krevet i samovala zajedno sa njim.

Sta uciniti?
Sutra je neradni dan i on ce ici u grad na setnju i gledanje.Ona ce ponovo prolaziti,sa majkom i sestrom ,sretna sto je jos dete koje ne mora misliti o zivotu.Ali,zato je on mislio o svemu,posebno o radovanjima,ljubavi, sve,do kraja sveta..

Tako se i zbilo!

Grad se vec od jutra uzbunio guzvom na svakom koraku.a,do podneva je vec sve vrvelo i treslo od glasova,pozdrava,cike,smejanja i pesme.
I desio se susret kao i uvek . Oci se uplele u pitanjima,nadi,zeljama i snaznoj volji da se stvari odgonetnu do kraja.Ali se to ne desi.Sve se zavrsi kao i uvek.Svako sa svakim izusti rec,domacinski i vaspitano ukaze paznja u odpozdravljanju i pitanjima o zdravlju i poslovima po kucama i van nje .I onda se svi razidjose.Osta pusta varosica,i po ko zna koji put nada da ce se iduceg puta nesto zbiti.

I zaista se zbilo!

Devojce se ,iznenada udade za momka iz susednog mesta, mladog i naocitog,
sa poslom u gradu sa druge strane dokle pogled nikako ne dopire.
On se secao,kako je tog dana sve i mlado i staro zurilo ka crkvi,doterano u najlepse svecane haljine koje je imalo ,da prisustvuje vencanju i slavlju..

On je okasnio..I bolje!!

Sve mu ispricase kako je bilo i covek osta u patnji koja mu oduze jezik za duze vreme.
I danas on,posle 30 godina , odlazi u one neradne dane , na gledanje,ali nju nikako da vidi i da cuje.I vraca se domu,sa onom istom nadom da ce je mozda ipak nekako videti,makar kao tudju..

To se ne desi!

A,jos uvek se u tim krajevima,a i dalje, prica, o coveku ,koji uporno odlazi u grad da a nadje svoju dragu , koju nikako ne nalazi..

A to ce uvek tako biti..!!!

By danka-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jos u davna vremena,kada su se ljudi tek poceli osvescivati da na ovom svetu postoji nesto jace i snaznije ,za njih nedokucivo, vrline,radosti i dobrota su stajale rame uz rame sa manama,tugom i zlom prirodom.Trudeci se da odrzi ravnotezu tih suprotnosti ,covek je vekovima ,bez obzira na civilizacijski i svaki drugi stvaralacki hod,zauzimao opasniji i destruktivniji kurs zivota uzivajuci u njegovim ''blagodetima''..

Tada su tamni oblaci poceli prekrivati zemlju ,pa i sve ono sto je bilo belo,poprimilo je neku sivu nijansu,ne bi li se sjedinilo sa sveopstom atmosferom.

Covek je stajao na opasnoj ivici,i bio je potreban samo korak da ga vise ne bude.Pogledao je u nebo trazeci iskru spasa za svoj pokusaj, ali toga dana ni gore, u domu Bogova nije bilo nicega svetlog, sto bi mu ulilo nade da gresi.Danima je tugovao za zenom,koja je nestala u toj strasnoj noci pozara koji je poharao pola grada.Postojala je mogucnost da se ona nalazi u grupi spasenih negde na vodama Volge,ali nije vise mogao izdrzati . Patnja mu je danima parala grudi i svakim danom je krvario sve vise.Pokusavajuci da iznadje makar jedan razlog da odustane,uhvatio je sebe u melanholiji koja ga je lagano napustala i nudila beznadje , kao jedinu opciju.Seo je na ivicu krova i zurio u daljinu.Dole nije mogao gledati,a gore je znao sta ce videti.

Sedeo je ni sam ne znajuci zasto se premislja.Naslonivsi se ledjima na stub ove visoke nemani,poceo je snevati prosle ,radosne dane ispunjene ljubavlju, srecom i voljenom zenom.Satima se suzama umivao,kao da je hteo da spere sav ocaj koji ga je cvrsto drzao ne pustajuci ga.

Iz proslosti u stvarnost, ''trgla '' ga je , slika komesanja silueta,zagor koji je bivao sve snazniji, i onako nezadovoljan,nezainteresovan i mamuran , okrenuo se da vidi sta se sada ponovo desava.

Videvsi obrise u daljini,ustao je,unezvereno gledajuci oko sebe,zaleteo se i skocio!

..Udarac o tlo je bio strahovit i covek je jos u toku leta otvorenih ociju nasao sebe skoro na cvrstom tlu,unezvereno buljeci gde se to nasao...

Podigavsi se,zatekao je zenu , njen ljubopitljiv pogled i blagi osmeh,kako
ga ukorava u postupcima.Skocio je na krevet ,zgrabio svoju ljubav milujuci i celivajuci je ,da se ona prepala!

Kasnije ,posle svih ljubavnih zadovoljstava,pricao je dragoj o snu koji ga je pohodio vise puta,ali je prosle noci bio najzesci do sada.
Srecan sto je samo snevao,sutradan je doneo odluku da napuste ovaj grad,koji je mesec unazad pretrpeo velika razaranja..

Tako i bi!

Na izlasku iz grada ,ugledao je gradjevinu na kojoj se u snu nasao,zapanjen, da je ona tu,sva onakva ista kao i onda..
Tiha jeza ga prodje,i on pogleda u nebo.Prilicno se smracilo i bi mu jako neprijatno.Privukavsi zenu blize sebi ,pozuri da izadje iz puste ulice,u nadi da ga ovaj haos nece vise proganjati..

Za javu ce lako,ali sta ce sa snovima.I tu nije znao odgovor.U cudjenju,strahu,ali i zivotne radosti,sto je sve snevao,napusti grad.I kao da mu pade kamen sa srca,on ode,da se nikad ne vrati,a snovi se skupise u gomilu,popese gore da se dogovore, kuda ce i gde nanovo otici...

Svako ,svojim putem!!!

By danka-