|
[quote="GrobarRomanticar"]Од личног несхватања самоће, па да тога да сам управо ту самоћу спреман да браним ''свим расположивим средствима''. И небројно пута сам је бранио.
Моја самоћа је почела од осјећаја несхватања околине, односно, када сам се ја промјенио у односу на моје окружење. И ако стално окружен друштвом, правим пријатељима, ипак у мени су се кроз живот и сазријевање јављале ствари које нисам могао са њима да подијелим. Можда и јесам покушао једном, гдје сам наишао на пријатељско разумијевање, али бих ставио акценат на то пријатељско, а не на суштинско разумијевање. Мени је ипак то разумијевање било потребно суштински. У мени су се отварали нови погледи, спознаје, свијетови, које сам несебично хтио да подијелим са неким, јер чему све то, ако се то и не подијели, ако немаш жељу да неко други то исто осјети, то исто спозна. А осјећај несхватања је тежак осјећај који треба знати изнијети, поготво када се јавља у младалачким годинама, у којем нису проблем саме године, већ неискуство у сналажењу при појави нових ствари које се рађају у самоме човјеку, које прије свега треба знати схватити, а онда и изнијети. И то јесу велике личне борбе, у којима човјек расте и сазријева.
Временом, схватиш да си ради тога благословен. Погледаш свијет око себе, брзину и несвјесност пролазности живота у којем се налазимо. Видиш шунд, кич, лаж, превару, неморал најниже могуће врсте, некултуру, себичност, безосјећајност, бол, патњу, самообману, (а самообмана је по Његошу убитачна и за људе и за народе)... и видиш људе који у свему томе пливају, а да притом немају никакву потребу не да мјењају једно такво стање, већ који су одлучили да запливају у мору свог тог ужаса. Па онда шта ти остаје, већ само да се захвалиш што у једном таквом окружењу и систему, то видиш, и не желиш да продаш своју душу и разум, зарад ситних благодати лагодног живота и конформизма.
Временом, човјек учи то да изнесе, а научи онда када формира свој карактер. Када се карактер формина, онда више нема самоће у смислу патње и несхваћености, већ прихватање твог карактера од стране околине, који је јак, чврст, стабилан, управо ради грађења своје личности која се гради на чврстим темељима и принципима постављеним унутар себе.
Самоћа је стање у којем човјек учи, понајвише о самоме себи, а све је у нама самима. А како зрачиш тако и привлачиш.
Ипак, из искуства, желио бих нагласити да се осјећај самоће не треба третирати као ствар која је лака, јер постаје јако опасна ако прерасте у очајање. А очајање је опасно стање човјекове психе. Имам искуства, са пријатељем, који је сада већ покојни, који је запао у очајање ради немогућности да се помири са људском глупошћу. Да, урадио је ужасну ствар, не јер је имао проблем социјалне, финанскије природе, или јер је урадио неку глупу ствар коју није могао себи да опрости, већ из чистог очајања оним што га окружује.
Морам да напоменем да је са осјећајем самоће, јако битно паралелно водити социјални живот, јер самоћа може бити нешто као дисциплина, или хоби, у којем волиш да размишљаш и промишљаш о стварима, ситуацијама, догађајима или животу, а са друге стране, не треба и не смијеш да дозволиш да те она одвуче од људи које волиш, и који тебе воле.
Ти осмјеси, пријатељства, љубави, дјевојка, породица, дискусије, расправе, излазак у град на квалитетну свирку, обична блеја са друштвом, позориште, одлазак на утакмицу...су тако лијепе ствари у животу, које је стварно жалосно бацити и одбацити од себе у овом животу који је пролазан и само један.
А ствари увијек имаш са неким подијелити, па нека то буде и обичан папир, који ћеш бацити уз вијетар, на који ће неко да наиђе, и имати шта да прочита. Можда тако некоме и помогнеш. А можда се некад у теби јави довољно отворености и искрености да то буде преточено у сјајну књигу или прелијепу поезију.
Алберт Ајнштан је рекао '' Ја живим у облику самоће која је болна у младости, али угодна у годинама зрелости'' и то стварно јесте тако. Написао сам на почетку да тренутке своје самоће себично браним, управо зато што када ти тренуци наиђу осјећам се јако угодно и продуктивно. А сјутра се пробудим срећно, испуњено и здраво, да закорачам у нови дан, и себично, за себе, пригрлим људе које волим.[/quote]
Samoća, sama po sebi nije kazna. Sa ove distance u odnosu na moj post, mogu da kažem da mi je više žao ljudi koji su izgubili mene. Ja nisam ništa izgubila, dobila sam što sam, vjerovatno i zaslužila. Mnogo je lakše, slažem se sa tobom, da zrelim bićem gledaš na samoću. Kad si mlad, nekako, mislim da ni ne znaš da procijeniš, da te nosi bujica, a kad bujica stane, oko sebe vidiš neočekivane prizore. Suština je u ovome što si citirao, prigrliti ljude koje voliš, uz malu ogradu, ne znači da ljudi koje voliš, jednako vole i tebe, ili Alberta našeg😂 tu je bogami, ozbiljan keč. A i ljubavi ima raznih, i mozda nekad mislimo da nekoga volimo ili da neko voli nas, a cjelovita istina je nešto što može biti jako udaljeno od pojma ljubav. Misliim, na kraju, da je bolje biti dobar i otvoren, nego voljeti i biti voljen.
|
