|
La femme est rare (by Louis Pauwels)
Problem je u tome što žena skoro da uopšte više nema. Tvrdim da su žene nestale, da je došlo do katastrofe, da je rasa žena raspršena, uništena na naše rođene oči, a da mi to nismo ni primetili. Gospodo, Žena, potomak žena iz paleolitskih i neolitskih vremena, naša majka, naša ženka, naša boginja, biće koje ću zvati ženom čovekovom, i koju ne možemo čak ni da zamislimo danas, progonjena je kao lovina, dirnuta u svoje fizičko i mentalno telo i bačena u ništavilo.
Zemljini slojevi su puni sahranjenih šuma, sa ostacima izumrlih životinjskih vrsta, pepelom ljudi i nadljudi, čija bi istorija, kada bi nam bila otkrivena, bila van svakog domašaja naše najjače imaginacije. Naša istinska žena je takođe pomešana u taj humus tih podzemnih ambisa.
Zašto? Samo razmislite, gospodo! Ona je podnela najveći udarac užasnog, nemilosrdnog rata vođenog protiv primitivnih religija Zapada. Taj rat: u tom ratu imate celu istoriju takozvanog civilizovanog sveta. mislite li da su na onim teritorijama gde se rimske legije nikad nisu održale, na primer u Galiji, ili u Velikoj Britaniji, Hristovi vojnici našli zemlju bez ikakve misli o Bogu? U na hiljade mesta po našoj starsoj Evropi, u našim skloništima, u našim dolinama izvajanih menhirima, napolju u žbunju ili na obalama gde je Pan imao običaj da peva, od početka vremena i dalje je postojala autohtona religija, istinska religija zapadnog čoveka.
Gosopodo, smatram da je sama po sebi očigledna činjenica da je Evropa cvetala na visokomističnim razmišljanjima, nasleđenim iz prethodnih vremena, posvećenih Rogatom Bogu i egzaltaciji ženskog principa. Smatram da je zaista ova originalna duhovnost nasilno zbrisana, u vatri i krvi, od strane religije sa Istoka: Hrišćanstva. Rogati Bog, zaštitnik drevnog čovečanstva na Zapadu, bio je proglašen za Đavola i proklet.
Nebrojeni idoli su srušeni, uz njih se morao uništiti i njihov temelj: žena kao majka, žena kao boginja, žena kao ženka, istinska žena.
Današnji visoki umovi se bune protiv zala skorašnjih kolonizacija: uništenih Indijanaca, magova iz Afrike, žrtvovanih crnih civilizacija. Ali zašto pritom ne govore o našim uništenim idolima iz davnih vremena! Zašto ne pominju našeg sopstvenog Boga koji je bio obezvređen, proklet i uništen! Zašto ne govore o našim sveštenicama koje su uništene! I o našim ženama koje su nam otete! I Stara Evropa je takođe bila kolonizovana i uništena. Da, gospodo, usuđujem se da sve ovo tvrdim.
Sa čisto antropološke tačke, mog ugla, istorija hrišćanske crkve je istorija rata stranaca vođenog protiv veoma starog, veoma moćnog i duboko ukorenjenog autohtonog kulta, kao i istorija uspelog zločina počinjenog protiv čitavog ženskog dela ljudske rase. Izgubili smo polovinu sebe, gospodo. Ubili je. I to ću i dokazati.
Nije mi namera da optužujem. Ovaj fantastični zločin je možda bio neophodan. A možda je i fatalan. Civilizacija ne bi postojala ovakva kakvu je danas znamo da istinska žena i dalje postoji. I dalje bismo verovali u raj na zemlji. Ljudski duh ne bi krenuo na nova putovanja. Ne bismo danas bili na granici da dosegnemo daleke galaksije, ne bismo otvorili sva široka vrata u svemiru kroz koja se već može čuti zov najvišeg Boga u koga će se utopiti svi naši bogovi, koji će jednog dana ponovo upiti duh naše planete, koji je ispunio svoju misiju.
Ali, razmotrimo taj zločin još jednom. Pomenuću na stotine hiljada istinskih žena koje su zvali vešticama i kao takve spaljivali, kao i milione drugih žena koje su nestale ili se izmenile pod strahom. Podsećam na La Sorciere delo vizionars Micheleta, dostojno divljenja i delo koje nije shvaćeno. Uništenje putem propagande, najuspešnije od svih oružja koje do sada znamo, efektivnije u to vreme od mučenja, čizme ili košulje natopljene sumporom. Revolucionarni rat koji su vitezovi vodili protiv istinske žene i u slavu novog idola. Najzad, na širem, misterioznijem nivou, nazadovanje same vrste kroz mutaciju. Tako da je postepeno autentična žena zamenjena drugačijom vrstom bića.
Gospodo, biće koje mi nazivamo ženom, nije prava žena. Ona je degeneracija, kopija. Suština je nestala, princip nije prisutan, naša radost i naše spasenje više nisu tu.
Ono što mi zovemo ženama su bića koja samo izgledaju kao žene, grlimo imitacije koje pripadaju rasi koja je potpuno ili skoro potpuno uništena.
La femme est rare, rekao je Giraudoux. Većina muškaraca, kada oženi prosečnu imitaciju muškarca, malo mršaviju, malo nežniju, u stvari se ženi samim sobom. Sebe oni vide kako šetaju ulicama, sa punijim grudima, širim kukovima, obučenim u svilu, tako da i trče sami za sobom, grle sebe, žene se sobom. Naposletku, manje je hladno nego se oženiti ogledalom.
Malo ima Žene, ona hoda kroz poplave, prevrće prestole, zaustavlja godine koje prolaze. Koža joj je kao mermer. Kada postoji, ona je centar sveta....Kud idu reke, oblaci, izgubljene ptice? Sve to teče u Ženu....ali malo je ima....ako je neko sretne on mora pobeći, jer kada ona voli, kada ona mrzi, ona je nezamenjiva. Njeno saosećanje je nezamenjivo....ali je malo ima.
Prava žena, od početka vremena, žena koja nam je data, pripada telom i dušom svemiru koji je muškarcu stran. Ona zrači sa drugog kraja Stvaranja. Ona poznaje tajne vode, kamenja, biljaka, životinja. Ona može da zuri u sunce i da vidi u mraku. Ona ima ključeve zdravlja, odmora, harmonije materije. Ona je bela veštica koju vidi Michelet, vila sa širokim, vlažnim krilima, sa providnim očima, koja čeka muškarca da počne novi raj na zemlji. Ako mu se da, to je u pokretu svete panike, otvarajući mu toplu tamu svoje utrobe, vrata ka drugom svetu. Ona je fontana vrline: želja koju ona podstiče proždire uzbuđenje. Utapajući se u nju, čovek se vraća čednosti. Ona je sterilna jer je zaustavila točak vremena. Ili, pre će biti da je ona ta koja svoje seme postavlja u muškarca: ponovo ga rađajući, ponovo ga upoznajući sa detinjstvom sveta. Vraća ga svom muškom radu kojim se on uzdiže najviše što je moguće. Pričamo o supermenu, ali nikad o superženi, jer žena, istinska žena, je ona koja od muškarca čini više nego što on jeste. A za nju, samo postojanje je dovoljno da u potpunosti postoji. Kroz nju, muškarac dobija pristup svom biću, osim ako ne odabere druge vrste asketizma, gde će je iznova sresti, u simboličnom obliku....
Gospodo, oktrivanje istinske žene je milost, blagoslov, dar. Ne bojati se nje, to je već nešto drugo. Ujedinjenje sa njom zahteva božiju dobru volju...kakav je to čudan susret! Ona se iznenada pojavljuje u krdu lažnih žena i srećni muškarac koji je primeti počinje da drhti od želje i straha.
Promena je u toku, koliko još možemo da nastavimo da zavaravamo sebe?
(prevedeno, slobodan prevod, namerno necenzurisano ni mrvu, iz "Tantra, kult ženskog principa" Andre Van Lysebeth)
|
