|
|
|
Poslao: 02 Nov 2019 23:33
|
|
Fil ::
Nekako se slažem.
Tačno se sećam kad sam naširoko i nadugačko pisao kao GrobarRomantičar. Dok me malo život nije iznivelisao. Otupi čovek s ljudima. U rutini. U svemu.
Nekada sam bio ThePhilosopher, sada (praktičnije) - Fil; tako će i GrobarRomamtičar postati samo "Grobar"  (valjda neće skratiti na "Grob"  ).
Ti si očigledno ne sjećaš mene prije 5 godina..: )
Smatram da potreba za pisanjem ne otupljuje sa godinama, već samo utiče na sam kvalitet što neminovno dovodi do smanjenja kvantiteta.
Ja nemam prava da prestanem da pišem jer znam kako sam i počeo. Kao mladji, 16-17-18 godina imao sam problem sa kontrolom nervoze i bijesa. Kako sada tako i tada jako me je bilo teško iznervirati, ali kada do toga dodje mislim da sam bio u stanju da podignem 10tona. Nevjerovatna energija u tom trenutku.. a onda sam počeo da pišem i tako smirivao samog sebe. A kao što znamo papir možr da istrpi svašta. Moji su stvarno trpjeli.
I eto, i ako sada imam samokontrolu, nervoza je razlog zašto pišem ovaj post. I dok ga pišem lakše mi je. Praznim se i čistim. Pravilnije dišem, razmišljam, tražim riješenje. A njega vjerovatno nema. Sem prljavog obraza. A obraz ne dam. Pitam se da li bi mi možda bilo lakše da ga i ja malo isprljam, da budem nečovjek jedan dan, da u tom danu riješim neke stvari, a onda da se vratim na staro. Neću ni da razmišljam o tome. Sama pomisao me prlja i uznemiruje. Šta sam onda ja? Ko sam? Ne želim.
Ne mogu da shvatim da neki ljudi gledaju samo sebe. Da ni u trenutku ne razmisle o onome preko puta njega. Kao njegovi postupci, riječi i zahtjevi utiču na onog drugog. Samo ja ja ja. Gadi mi se to. Znam da nisam takav, to sam sebi dokazao bezbroj puta. Student u velikom gradu, godinama, odvojen od porodice, znam šta sve može da snadje mladog čovjeka. Ne može neko koga poznajem ovdje da mi kaže da npr.trenutno ima neki problem ili da mu je loše, a da mu samovoljno i direktno ne ponudim svoju pomoć. Ne mora da je traži. Ja ću prvi da mu je ponudim. Tako pomažem i sebi. Zadovoljniji sam i ispunjeniji.
Ovog puta ne mogu da pomognem, a to me boli. Boli me što znam kako se osjeća osoba kojoj treba pomoć i njegova neriješivost. Boli što osoba koja može da pomogne neće da pomogne. Danas mi se srušio svijet. Tu osobu ne mogu više da gledam istim očima. Od jako drage osobe, postala mi je nekako...gadna. Ništa više ne osjećam sem gađenja. I kako neko može da odluči da nekoke bude gadan samo radi jednog malog, mizernog razloga. Zar je vrijedno toga. Pitam se da li je samo jednom pomislio da li se i tako može gledati na njegovu odluku. Da li kaže sebi zašto mu ne bih izašao u susret i pokazao da sam čovjek?
U globalu imam "problem" sa tim. I u suštini mogu da budem jedino sa osobama koji takodje imaju isti "problem". Sebičnost prezirem.
Sonja Savić je izgovorila odličnu rečenicu: " Mi smo bili srećni kada smo pronašli ljude koji su jednako nesrećni kao mi ".
A da smo nesrećni jesmo. Treba se snaći u ovom svijetu gdje se svi moralni i ljudski principi pogaženi.
https://m.youtube.com/watch?v=bCFcXoQJ4OY
|
|
|
Poslao: 03 Nov 2019 09:39
|
|
Samo kratko da ti kazem, mlad si, nema potrebe da pravis kompromise, ave sto ti se ne uklapa unoralni kod ne prihvataj. Kad te zivot samelje i ispljune, doci cr samo po sebi, ali dok si mlad ne MORAŠ.
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Nov 2019 00:13
|
|
Poslednjih godina se nedeljom uvijek budim sa posebnom energijom i osjećanjima. Nedelja je dan kada bi se okupili svi članovi porodice (oni koje ja zaista smatram za porodicom). Vjerovatno sada osjećam žal kada sam isključen iz toga i kada nisam u mogućnosti da budem dio tog okupljanja.
Otvaram oči, ispijam prvi gutljaj kafe i palim cigaretu. Vibrira telefon. A ne volim ta jutarnja uznemiravanja. U mojoj kući postoji pravilo i to oni koji žive samnom znaju. Prvo ga pusti prvih pola sata da dodje k sebi pa pitaj šta te interesuje. Ipak ovoga puta je ispalo da uznemiravam samoga sebe. To je bio podsijetnik u telefonu, napravljen prije 2 godine, naslovljen sa "Slavija". Pomislih kako mi je baš bilo dobro kada sam pravio podjestnik prije 2 godine za danasnji dan.
Nakon nekog vremena sjetio sam zašto "Slavija".
U malom parku na slaviji svakog dana, uglavnoj na istoj klupi sem kada je bila zauzeta, sjedala je simpatična djevojka i čitala knjigu. Redovno sam prolazio pored nje jer se nalazila na mojoj putanji do fakulteta. Sjećam se bilo je tu i pogleda i osmijeha sasvim dovoljno da mi zagolica maštu i moje interesovanje.
Jednom prilikom sam joj ostavio poruku na klupi, prije nego što je stigla. Krivo mi je što se ne mogu sjetiti tačnog sadržaja poruke.. znala je da sam je ja ostavio, nema ko drugi. Sutradan me sačekao njen pogled, jako direktan i rečenica da sam mogao i direktno da joj dam ali da je svakako simpatično. Tako smo se i upoznali.
Dobar razgovor, dobra hemija, ali se sjećam da mi je u jednom trenutku rekla da je ona previše tužna djevojka za mene i da je jako depresivna. Nakon nekog vremena, svega par dana, više je nije bilo.
Sjetio sam se zašto sam stavio podsjetnik. Upravo jer sam znao da ću zaboraviti. A bila je vrijedna pamćenja i ako nije dugo trajalo i ako ničega konkretnog nije ni bilo. To mi je ujedno i uljepšalo ovaj tmurni dan.
Pitam se koliko stvari sam zaboravio, a volio bih da ih nosim sa sobom. Možda kada se budem najmanje nadao ponovo iznenadim sebe. I to ću sada češće da radim. Ne moramo da pamtimo samo stvari koje nam mozak odredi. Ima nešto i u nečemu drugom.
https://youtu.be/f_hczyP-sFc
|
|
|
Poslao: 04 Nov 2019 08:03
|
|
Kad se neko rodi romantičan, onda mu i sticaji okolnosti budu romantični. Kako je meni jednom neko ostavio broj mobilnog? Iza brisača auta, a poruka je bila kratka:'' Pozovi me! Zvonko. (ne znam tvoj broj mob).''
Mislim, znala sam ko je bio lik, ali iza brisača auta... Doduše, nisam ni ja čitala knjigu na klupi u parku i to je tačno....
Simpatičan blog 
|
|
|
Poslao: 04 Nov 2019 12:25
|
|
Kada je društvu riječ postala nebitna, a zamijenili su je što kraća suknja i punije usne? Ne mogu da se sjetim da sam na TV cuo neku dobru pjesmu, neki intervju sa nekim dobrim muzičarem, umjetnikom. O nacionalnoj frekvenciji da ne govorim. Kome je to u interesu? Kome je u interesu da se od mladog i perspektivnog čovjeka stvori krajnje beskoristan tip? (parafraziranje Milana)
Muzika je frekvencija, sve što vidimo i čujemo je frekvencija. Sve postoji i jeste na nekoj odredjenoj frekvenciji. Ne mogu ni da zamislim koliko je većini ljudi mozak spržen gledajući gadosti iz parova i zadruga, slušajući najniže moguće, ako uopšte može da se nazove, nivoe muzičke kulture. Prikupljaju kvazi znanje iz citata a ne iz knjiga. Hrane se i dive tudjem egu i vrhovni cilj im je dostići taj nivo. A ako ne mogu bitno im je da su tu.
Što je najgore kraj ovome se ne vidi, kao da je jedna era kulture, poštovanja i dobrog provoda nepovratna prošlot. Ostali su samo pojedinci koji se pronalaze i povezuju i prave male grupe koje ne žele da se predaju.
Kao da je bilo nekad. I kao da je bilo tu.
https://youtu.be/DugA1lmIHu4
|
|
|
|
|
Poslao: 19 Nov 2019 00:26
|
|
Milion misli,
Milion sjećanja,
Milion zadovoljstva,
Milion kajanja,
Milion grešaka,
Milion opravdanja,
Milion nadanja,
Milion razočarenja.
Opet nadanje.
Dok ne otvoriš vrata ne znaš šta se krije iza njih.
Upali svjetlo. Probudi uspavanog sebe u sebi. I idi dalje. Daleko, dokle pogled dopire.
Novi broj, kojem se sada sve pripisuje. Neka mu je sa srećom. 23.
|
|
|
|
