Prolaze dani, a u njima svega, kao i u svakom životu. Posle leta, koji ostavlja posledice iza sebe, dolazi do spusta na tlo, i rijesavanje istih. Konstanti krug, moze se reci da je postala i rutina. Kakvi god stvari za rijesavanje bile ne prilazim im uz veliku potrosnju energije i nesto sto je egzistencijalno bitno. Sve se da srediti i rijesiti.
Cudno je kako me nekada neke, naizgled, nebitne i sitne stvari vrate u prošlot. Mogu jednostavno da se zamrznem u trenutku i vratim godinama u nazad i egzistiram na tom nivou. Jedna od stvari koje nikada ne bih mijenjao. Ovog puta moj lični vremeplov je bio Lola Smiljanić, fudbaler Partizana koji je usao u 91 minutu igre da bi proveo na terenu 2 minuta.
I onda njegovih 2minuta. Bajnih. Odma jak start na sredini terena, uz sočnu psovku. Gledam, sa ponosom, i sa sjetom da je to nekada bio moj Partizan. Uz kojeg sam odrastao. Vratio me u neke godine Raće Petrovića i drugova.. neki drugi Partizan. Onako iz srca, pa kud puklo. Kako u Partizanu tako i u životu. Sve je više IN biti našminkan,onako fino ulickan, kao da je iskrenost i odanost isčezla. Ali nije. Lola je i dalje tu. Lola će uvijek biti tu. To je suština. O čemu god da pričamo.
Od kada sam problemima počeo da prilazim sistematski, prvo u glavi imam mnogo više energije. I previše. Nadam se da ću je iskoristiti u pravom smijeru i da će se iz te energije stvoriti nesto vrijedno čovjeka.
https://youtu.be/akOp5AlN4zg
Ne ljubim ruke. Nisam vaspitan da se pred blio kim saginjem. Ucen sam da smo svi jednako bitni i jednako vrijedni i pred ljudima kao i pred Bogom. Dugo sam se drzao toga, tog nepokornog stava, uspravne kicme, podignute glave.
Jednom prilikom sam otisao u manastir Moracu. I ranije sam to radio, obilazio manastire, trazio dozu sopstvenog mira, koji su mu takva mjesta pruzala. Ako bi i bilo razgovora, oni su uvijek bili kvalitetni, bez pomisli na sitnice materijalnog zivota koje su nas sve zaokupirale, toliko da smo zaboravili kako smo, zasto i koliko dugo ovdje.
Tom prilikom sam vidio jednog covjeka, radio je nesto oko gusala, koje su vjerovatno bile njegove. Gledao sam ga i divio njegovom miru i sreci, dok to radi. Lice mu je bilo ozareno srecom i spokojem, kao da nista vise ne postoji bez njega i tih gusala. Ruke stare ali jake. Ne grijesi.
Kada je zavrsio ustao je i dobacio "Bog je kroz rad odojista stvorio covjeka". Prisao sam mu, spustio glavu i uzeo od njega blagoslov. Nakon toga moja glava je stajala uspravnije nego sto je bila do tada.
A vladika k'o vladika, tajnovidac, se osmijehu, slapnu malo po obrazima uz poruku "Vi djeca uspravna crngorska ste najveci blagoslov".
Moje molitve su veceras upucene za Vas, vladiko, arhiepiskope cetinjski, mitropolite crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarhu Pećkog trona. Izdrzite radi vase lude djece.
Crna Gora te nikada nece zaboraviti. Svi su imali dedu, mi smo imali naseg djedu, koji je brinuo o svemu. Neka ti je laka crnogorska crna zemlja, a zavijet koji si nam ostavio njega cemo i ostvariti.
Generacijama cemo pricati kakvog smo Vladiku imali. Pocivaj u miru, djedo.
"Он је извео Црну Гору до слободе, као што је Мојсије извео до обећане земље, али ниједан ни други нису видели ни земљу обећану ни доживели слободу, али смо је доживели ми", истиче Бећковић.
"Као бесједник свака његова ријеч је била лековита чак понекад и опора реч, тврда и јака. Та јака реч треба да буде схваћена као реч брижног родитеља који има права да и некад подигне тон ако мисли да треба да упозори", сматра Шијаковић.
"Он је и лично у најгорим временима, кад је горело и небо и земља, био тамо, сахрањивао, спашавао, не гледајући ко је ко, и оставио је четворотомне записе о томе и дневнике о боравку на КиМ 1999, али то је све један живот који садржи и теологију и науку и философију и живот и беседништво и поезију", истиче професор.
Сви ми који смо одрастали уз њега осјетили смо његову љубав. Наша дjеца, која је расла са својим Владиком, посебно је волио. Волио је сву дјецу свијета. Према насим родитељима понекад строг, али правицан, према дјеци само благ и попустљив. Његош је добио равнога себи и сада ће сигурно бити лаксе обновити ону капелу на Ловћену, уз такву помоћ са неба.
Последњи поздрав Ђеду.
Постоје ти периоди када ми је једноставно потребан мир. Може се рећи да у тим периодима највише учим, и највише се мјењам. Када изађем из те фазе људи различито процијењују, да ли на боље или на горе (наравно као мјерну јединицу узимају сами себе). А мени је све више свеједно. Између познатог и непознатог стоје врата. Свако бира да ли ће та врата за почетак да отвори, а онда да ли ће провирити и проћи кроз њих. А ако прође онда тек ту човјека чекају истраживања, лутања... трагање за смислом и све оно што смо били, што јесмо и што ћемо неминовно бити. И то у једном тренутку буде сасвим довољно.
...и овако несрећни, ми, још увек смо бар срећнији од њих.
Тргаш, трагаш... а онда неочекивано, 20минута боравка у пошти ти да одговоре на многа питања.
Не желим да препричавам, не знам ни да ли би то добро урадио. Дечка, који има потпуно право, и који је за све у праву што је рекао, је почело да приводи два припадника полиције. И ако давајући пасиван отпор, и ако 70% оних који су се затекли у пошти нису знали разлог привођења чули су се гласови ''удари га пендреком'', ''једном у ребра''... То ме толико избацило из такта, да сам морао да пожурим радницу на шалтеру да ми да то што треба да што прије напустим објекат.
Због чега људи имају потребу да се стављају на било чију страну а притом да ни не знају цијелу ситуацију и због чега узимају за право да позивају на противзакониту радњу, само да би се у њиховим главама додворили вишој сили, односно закону, који у опште не познају...И онда се окренем око себе, и не видим људе... узмем своје и продужим даље... далеко од залуђене задруга гомиле.
