Tešku, punu isčekivanja,noć skraćujem kafom, cigaretom i 'L'Espagnole'.
Uvek si znao da odabereš 'dobru staru stvar' u pravom trenutku. I ništa više. Ništa više?! Zar je trebalo još nešto?
Ti, koji si znao da se pojaviš uvek u pravom trenutku, tiho, nenametljivo, osećao si svaki damar moje duše.O meni nisi znao ništa a znao si sve!
Još uvek pamtim uzane farmrke, belu sportsku majcu, i sako koji je odlično pristajao tvom savršenom telu.Sve lagano bledi osim te slike i 'L'Espagnole'.
Još uvek nisam raskitila novogodišnju jelku. Sijalice naizmenično svetlucaju. Svetlo u bojama se prelama po zidovima i plafonu. Zlatne i srbrne, sitne kao biser, kuglice razasute po stolnjaku drže srebrnu sveću. Nisam stigla da je upalim u pravom trenutku.
Kućom se širi miis supe koja lagano krčka za sutrašnji rucak. Mirisni štapic dogoreva na svojoj daščici.
Dolazi me sve cešce. Nikada se ne najavi ali ja je naslutim. I, evo je, opet.
Poslednjih dana kiši,pomalo duva vetar, vojvodansko blato ne može se izbeći, prilika kada ne propušta da me obiđe.
Često je teram glasnom muzikom, pustim radio 'do daske'. Ne pomaže!
Kada naiđe muklo, u tišini me lomi. Pokušavam da pobegnem ali me prati u stopu.
Pustiću je veceras da izdivlja, a ja cu, kao da nije tu, popakovati novogodišnje ukrase, pogasiti lampice, pospremati kuću, pripremiti sve što mogu da sutrašnji ručak. I taj ritual noćnog kuvanja i priprema'za sutra' više mi ne prija.
Sutra je novi dan. Sa svitanjem nestaje i Ona. Ne znam, možda me napusti i ranije, možda je nervira moj miran san. A baš umem lepo da sanjam.
Opet smo tu, društvo nepromenjeno: blaga kišica, muzika, noć, i - Ona. Kada smo skupa + Nije Mi ništa
Stojim iza prozora i gledam svoj vrt koji lagano poprima boje jeseni. Još uvek je lep i očuvan, mada ovog leta nisam imala baš mnogo vremena za njega. Ni volje.
Prozor veliki, jednodelni sa vakuum staklima, zamućen nekim flekicama između dva stakla. Smetaju mi te zamagljene flekice. Ne mogu jasno da vidim svoj vrt. Ni kapiju. Moj vrt i kapija, to sve što mogu videti stojeći kraj prozora.
Sinoć, dok je pljuštala kiša, stajala sam kraj prozora i posmatrala kako se suva zemlja raduje svakoj kapi kiše koje nebo šalje kao poklon.
Danas, stojeći na istom mestu, očekujem sa ćeš se pojaviti onako visok, usparavnog hoda,gospodskog držanja tela, osmeha iskrenog, dečijeg...
Vreme je promaklo, nisi se pojavio. Nisi imao vremena ni ovaj put.
Spuštam žaluzine, Zamućen pogled ostaje u mraku.
Za koji minut izlazim iz kuće, kao svaki dan. Odlazim, a sigurna sam da će svuda oko mene biti plavi cvetovi, znaš oni koje si nekada brao samo za mene...E, baš ti + cvetovii, svuda me okružuju.
Napisala sam priču o današnjem danu, ali kako pišem u momentu, po sećanju, emocijom, priča je bila prilično duga za čitanje, računar mi je zablokirao. Morala sam da ga ugasim, nisam mogla da usnimim napisano. A pisala sam o Danu Republike, Himni, crvenim maramama, o svemu što je obeležilo moje detinjstvo.
Pisala sam o obaveznom svinjokolju u našem dvorištu, o mirisu roštilja, i vrućih čvaraka, koji se širio u hladna novembarska predvečerja.
O svemu sam pisala. O trenutku kada sam, na današnji dan, izgubila oca, nisam stigla ni reč da napišem. Zablokiralo je sve. Sada sam zablokirana i ja!
I, tako...Dok rzmišljam da li ću uspeti i ovo da pošljem u etar, + Nije mi ništa!
Mutan dan. Poboljeva me glava, mada nikada nemam problem sa glabovoboljama. Osećam se tromo.
Lagano ispijam prvu jutarnju kafu. Traje to, ali neka. Prija mi razvlačenje ovog nedeljnog dana.
Smišljam kako da utrošim dan. Danas ne kuvam. Imam kompletan ručak od juče.
Trebalo bi ispeglati veš, ne pada mi na pamet da se danas petljam oko toga.
Želim mir. Želim dan samo za sebe.
Biciklom odlazim u grad.Kišobran sam ubacila u korpu na kormanu.Dok vozim, razmišljam o kišobranu.
Kišobran ne volim, i retko kada ga koristim. Više volim da pokisnem.Danas sam ga ponela za svaki slučaj, da zaštitim sveže isfeniranu kosu ako zatreba.
Lagano vozim. Prelazim sa glavne ceste na trtoar, i sa trotoara na cestu.Vrludam, kao moje misli.
Moj grad i ja imamo sličan ritam. Grad ima lepotu boja i zvuka, ja svoje rituale.
I danas, kroz centar vozim bicikl trotoarom. Prija mi pust grad i spori ritam.
Iz daljine čujem violinu. Još više usporavam. Pogledom tražim violinistu.
Znam ga. Danima svira na istom mestu. Danas ga čujem a ne vidim ga. A zvuci violine 'ubijaju'.
Jesam li pisala o uličnim sviračima i o tome koliko ih volim?
Ako nisam pisala, mislim da sam spominjala ponekada.
Nigde nisam vildela toliko uličnih svirača u jednoj ulici, kao što sam videla u Beču.
Ipak, ugledah 'mog violinistu'. Promenio je stranu ulice. Više ne stoji na svom mestu pokraj stepeništa već na suprotnoj strani pored klupe.
Ne silazeći sa bicikla, stadoh oslonjena na levu nogu.
'Čujem D-Mol, a ne vidim Vas'- rekoh.
'Vi se bavite muzikom, gospođo' - odgovori violinista, ne prekidajući muziciranje
'Ne, otkud Vam to?'
'Pa, znate da sviram D Mol'
' Znam jer ga osećam' rekoh ubacujući novac u otvorenu kutiju od violine.
'Hvala Vam, gospođo, i molim Vas, ako imate želju'.
Trgoh se zatečena.
Želju?!
Da,+ imam odgovorih kao da sam bila već pripremljena za pitanje.
Violinista zasvira i pre nego što sam do kraja izgovorila želju.
Udaljih se najbrže što sam mogla. Zvuci violine su dopirali do mene čak i kada sam stigla do kraja ulice.
Večeras je prohladno veče. Šetala sam istom ulicom u centru grada.Sama.
Violiniste nije bilo. Nije bilo ni mnogo ljudi osim ponekog slučajnog prolaznika.
Iznad parka oblaci se razišli a Pun Mesec me podseti na + D Mol
Još uvek mi se nije sasvim razbistrilo u glavi.Još jedna cigareta i idem na spavanje.
Septembarska hladna noć, skoro pun mesec, D Mol i ja.
U majci kratkih rukava, po običaju, izlazim povremeno na terasu, ali se ne zadržavam dugo.Hladan vetar probija do kostiju. Ne smeta mi. Ni najmanje.
Vežbam disanje tehnikom 3/7. Udisaj je u redu, ali izdisaj...Hm. Trudiću se i to da usavršim. Mislim, trudiću se da mi ne bude baš toliko naporno.
Udisaj - izdisj, udisaj - izdisaaaj, udisaj- izdisaaaaj...
Iz centra grada dopire glasna muzika.Slavi se Nova godina.
Volim taj bend, bila sam već na njihovom koncertu, ali večeras nisam imala volje da izadjem. Pomalo zbog praznične lenjost koja me još drži, a više zbog atmosfere koju će napraviti pivo besplatno točeno u potocima. I petarde mi strašno idu na živce.
Uhvatim sebe da sve češće razmišljam o tome da li će On biti tamo večeras.
Logično je da bude; voli Taj bend, voli Tu muziku, voli i pivo.
I dok smišljam sledeću rečenu, zapitah sebe: 'Neprimetna, kako znaš sve To, a nikada se niste upoznali'?!
Nismo?!
Ali, imam utisk da ga poznajem ceo svoj život.
Taj hod, stil oblačenja, način držanja cigarete, seta u tamnim očima,dug pogled i klimanje glavom u znak pozdrava pri svakom susretu... I tako mesecima, sada već mogu slobodno da kažem i godinama. Pa, zar to nije dovoljno da mislim da ga poznajem?
Kako nije dovoljno?
Ali, moja Prva i Jedina Ljubav je izgledao baš tako. Istovetno.
Sve osobine koje sam cenila i volela kod Moje Prve Ljubavi, pripisala sam Njemu.Možda nije idealan, ali baš je onakav kako volim: poseban, drukčiji. Ni ja nisam obična!Pa šta?!
I taj Neobični postade moja inspiracija. i motivacija.
Još malo vremena mi treba da dovedem sebe u red, hoću da kažem da želim da ponovo izgledam kao kada sam imala osamnaest, kada sam srela i upoznala svoji Jedinu ljubav.
A kosa zimi baš sporo raste! Ili mi se samo čini?
Ponekada razgovaram sama sa sobom, u jednom takvom razgovoru naredila sam sebi da u Novu godinu ulazim sama, bez Neobičnog. Jednostavno, ostavljam ga u Staroj Godini.
Izlazeći iz pasaža na osvetljenu ulicu, sva umorna i oznojena sa rancem na leđima, prvo što sam zpazalila bile su crvene ruže. Buketi crvenih ruža u malim kanticama poređanim ispred klupe.
Na klupi pognuta, spuštene glave koju je držala među dlanovima, kao da spava, sedela je starica.
Znam njen lik. Godinama prodaje buketiće cveća. Ponekada i polovnu odeću i iznošene cipele.
Usporila sam korak približavajući joj se.
Iako umorna, moj korak je bio lak i nečujan. Prosto, plašila sam da je ne uplašim u ovaj kasni ponoćni sat. Zastadoh. Starica se nije pomerala.
Da li spava, pomislih, ili možda, po ko zna koji put, u tišini sagledava svoj život?
Mada, kao što rekoh, znam njen lik, večeras, pod uličnim svetlima, prvi put primetih svetle oči i duboko izbrazdano lice.
I ruke.
Čvornovati prsti, kojima je još pridržavala svoju bradu, delovali su nekako otmeno.
Pitam pošto su ruže? A paprat?
Reče cenu, i brzo dodade:'Za Vas, gospođo, biće niža cena'
Kao za inat, večeras sam na trening pošla bez novčanika. Zažalih što ne mogah kupiti barem jedan buket, iako je moj vrt prepun ruža u punom cvatu.
'Hvala Vam, doćiću sutra' rekoh posramljeno.
Tiho sam se udaljila, ali mi je korak postao težak a ramena savijena.
Putem do kuće, razmišljala sam o toj ženi, o ružama, o filmu, o ljudskim sudbinama...
Tiha noć obasjana mesečinom, malo sam umorna.
Ustvari, + Nije Mi Ništa!
Ovo nije trebalo da završi Ovde, ukradeno je. Ukrala sam sama od sebe. Tačnije - pozajmila.
Opet sam u lavirintu. Zalutala. Znam, postoji izlaz, ali ja ne idem pravom stazom, ne mogu da ga nađem!
Između sna i jave, jave i sna, Onoga i Ovoga, jutra i večeri, između neću i hoću, pobeći i ostati, početi iznova i završiti sasvim...smejati se ili plakati, voleti ili ostati ravnodušan. O svete sile, ima li vas?
Opet sanjam. Nekoliko noći zaredom sanjam iste ili slične snove.
Onoga koga sam volela i davno izgubila, i Ovoga koga sam u mašti stvorila.
I Onaj i Ovaj, u snovima dragi, namejani, skoro stvarni!
Ne volim svitanja!Ovo škrto jesenje sunce razlije se po mom jastuku, kosi, licu, i budi me baš kada najlepše sanjam.
Ustajem, puštam muziku, pravim limunadu, kuvam jaku i gorku kafu...I danima isto.
Pokušala sam pobeći od svega; od sebe, od Onoga i Ovoga, ali sve što imam ponela sam sa sobom. I Onoga i Ovoga.
To je sve što imam. Moje je i ljubomorno čuvam.
Svi znaju za Onoga, a samo ja znam za Ovoga. On je samo 'moj', izvajan po mojoj mašti. Prosto, lako ga je zavoleti.
Ipak, nije loše u ovom lavirintu. Zašto bih uopšte tražila izlaz?
Još jedno piskaranja pozajmljeno sa skrivenog mesta, napisano u tenutku inspiracije. Nisam baš često inspirisana...
Eto, ponekada pozajmim sama od sebe.
Novembarske kiše
*********
Ne volim Novembar ni novembarske kiše,
Ne volim ogoljeno drveće ni prazne klupe u parku,
Ne volim presahle fontane ni opalo lišće,
Ne volim kad ptice uzalud mrvice traže,
Ne volim tužan pogled u nečijem oku,
Ne volim promrzle prste dok kišobran drže,
Ne volim kad se nemir ušunja u moj stan,
Ne volim kad mi bezvezno započinje dan!
Ne volim društvene mreže ni statuse onlajn,
Ne volim lažne prijatelje ni patetiku,
Ne volim ljubavna pisma ni poštara što ih nosi,
Ne volim vlagu kada se raspe po mojoj kosi,
Ne volim ljude koji se ljubavi plaše,
Ne volim grad kada se ulična svetla pogase,
Ne volim krik sove kada se prolomi noću,
Ne volim sebe kad ne znam šta hoću!
Ne volim virtuelni svet ni virtuelne masturbacije,
Ne volim što sam svega toga deo,
Ne volim tvoje ruke ni oči, ni kosu,
Ne volim tvoje strahove i dileme,
Ne volim tebe ni tvoje frustracije.
Ne volim preglasnu muziku, bljutavu hranu ni potrese snažne,
Ne volim veštačko cveće, skučene prostore ni osmehe lažne,
Ne volim horoskop, ne čitam šta u njemu piše,
Ne volim kad zaboravljam datume važne!
Ne volim namćora koji u meni diše,
Ne volim, baš ne volim, ove novembarske kiše!
