Odlučila sam da pobedim!

1

Odlučila sam da pobedim!

offline
  • Pridružio: 01 Avg 2012
  • Poruke: 0

Никада више неће бити исто. А и не треба да буде. У мојој прошлости било је толико лоших дoгађаја који су ме потрeсали до максимума, а ипак сам, упркос толиким притисцима, негативној енергији, злонамерним људима, успевала да се држим. Остајала сам и даље веома лепа, дружељубива, љубазна према свима… Често сма се питала- како ли је могуће да сам после толико стресова и веома лоших искустава у животу, и даље читава и нормална. Али, то је била маска. Да, јесам била увек насмејана (али неискрено), јесам била лепа, запослена, излазила сам, дружила се, имала додатне активности… Али, била сам веома, веома несрећна, неиспуњена, константно под стресом, несигурна у себе, без трунке самопоуздања.

Моја душа је вапила за помоћи. Осећала сам да ми је помоћ јако потребна, као кисеоник, као вода, као Сунце… Све у свему, нагомилани стресови, неквалитетан и тежак живот који је био прожет честим несрећама и незадовољствима, којима је допринело веома ниско самопоуздање и непоштовање себе… Све то је допринело томе да добијем тумор на дојци у 31.-ој години живота.

С обзиром на то да моје лечење неће бити тако једноставно, а ни брзо, овога пута сам, хтела не хтела, приморана да одбацим све лоше из прошлости, да почнем да волим, поштујем и мазим саму себе, да почнем да се храним здраво и онако како сам одувек и желела- без меса, без пржења, без нездравих прерађевина. Да почнем да упражњавам шетње по природи и физичке активности какве мени одговарају. Да кренем да редовне масаже, да купим себи шта желим. Да не морам да будем насмејана и љубазна према сваком кретену. Да слободно могу да не обраћам пажњу на небитне људе, да чак могу себи да допустим да се појединима и не јавим на улици. Да никад више себи не дозволим тај луксуз да се нервирам због безначајних људи, појава и догађаја. Од сад ћу ја бити на првом месту – ја и моје потребе и биће онако како мени прија , а никако другима.
Знам да је страх најгора кочница.Суочићу се са страхом,јер желим да победим ову болест и желим да из овог искуства (које је можда и добро) извучем поуке, да коначно почнем да ценим сопсвени живот. Раније сам допустила себи да се трошим, пре свега емотивно. Допустила сам да се узнемирим за сваку ситницу. Сваки поглед сам осећала на себи, сваки шапат, сваки коментар и све то тумачила како људи на мене гледају лоше, док нисам схватила да то није битно, најпре само теоријски, а сада већ и потпуно. Заиста није битно шта други људи мисле, шта нам замерају, ако нас оговарају! Томе не треба придавати значај. Треба живети свој живот и не обазирати се на друге љубоморне погледе и коментаре.

Сада сам тек на почетку тог великог открића, те целовите спознаје и заиста ћу имати довољно времена да такво размишљање постане саставни део мог бића.

Надам се да ћу после овог дугог, болног и застрашујућег искуства постати друга личност која ће се фокусирати на себе и своје потребе.

Данас имам заказану масажу која ми је преко потребна. И раније ми је била потребна, али сам била веома строга према себи, па нисам успевала да то приуштим. Стално ми је нешто друго било прече, новац ми је нестајао муњевитом брзином. Имала сам гомилу прохтева и сви заједно су били веома скупи. Сада ми скоро ништа није потербно, осим лечења. Када бих морала са својом минијатурном платом коју не добијам на време и коју ми исплаћује здравствени фонд да се лечим, ништа не бих урадила. Лечење, овако дуго, компликовано и тешко, поред тога што ме исцрпљује физички и психички, је и веома скупо. Иако имам здравствену књижицу и наводно загарантовано бесплатно лечење, милион ствари морам да платим- од лекова и инјекција које морам да користим, а које не покрива здравствено и социјално осигурање, а цифре нису нимало мале. Затим, прегледи и снимања које обављам у приватним клиникама и које такође плаћам. А ту је и превоз до Београда, где не идем баш тако ретко. И наравно, сви се ми приклањамо, поред званичне медицине и алтенативној, па су ту још разни суплементи, додаци, чајеви, травке...



Дакле, са мојом нередовном платицом само бих могла да чекам да умрем. А ту су и подмићивања доктора. То се мора. Значи, потпуну финансијску помоћ добијам од родитеља и уже фамилије. Држава нам ретко кад излази у сусрет.

Чујем да ће по новом закону који треба да се изгласа, плата на боловању бити уместо садашњих 65 посто, 58 посто. Не видим логику. Како ће људи који морају да се лече дуго, као ја, успети да исфинансирају то лечење? Ја јесам смањила прохтеве у смислу да не трошим новац на изласке, на шминку, фризуру (немам више косе) и гардеробу, чак и што се хране тиче- углавном конзумирам воће и поврће. Али, сам процес лечења је скуп. Особље, доктори, медицинске сестре у мањим здравственим установама као што је Пожаревац су нељубазни, несаосећајни, вичу на пацијенте. Имала сам и имаћу и даље веома лоше искуство са њима. Ова држава је пукла! Неорганизована је и нехумана према својим грађанима, а то се огледа пре свега у здравственом систему који почива на корупцији, небриги, нехуманости према пацијентима са овако тешком дијагнозом.

Одавде, ко је могао, побегао је и спасао се. А ко је остао да се боти са гомилом проблема, бориће се целог живота. Свака част нама који смо ту!

Evo biću prva koja će ti se pridružiti u ovoj tvojoj temi. Ne znam koliko si i da li prisutna uopšte na forumu ne mogu da se setim da sam te ,,srela,, ali nije ni bitno.
Nešto ću u vezi tvog problema, koji sam i sama prošla evo ,,već ,, četvrta godina. Naravno ja sam starija od tebe ali ni to nije toliko bitno.
Bitno je mila, da sam svoj problem doživela, proživela i nadam se samo dobrom kako i jeste do sada.
Mene je ceo taj period, sem naravno dijagnostikovanja kada je bilo straha, ojačao, postala sam sasvim drugačija, jednostavno pozitivnija, pričljivija, puna energije i konačno odluka koje su išle u moju korist.
Prošla kroz sve faze lečenja sa puno entuzijazma, sa puno snage u ciljeva da još imam svašta da uradim u svom životu. Bez straha, bez padanja u depresiju samopouzdanje je bio moj kec u rukavu.
Sada se operacije, svih faza lečenja samo sećam kao kroz maglu i osećam se zdravo. Osećam da me je Bog pogledao i pomogao mi u svemu.
I posle toga su kao i pre sledeili problemi, stresovi pre svega u braku koji mi nisu išli u korist i to sam rešila. Razvod. Troje divne dece, koji su me maksimalno podržali i pružili mi beskompromisnu pomoć.
Htela sam kraće ali ne može.
Hoću da ti kažem, sredi se psihički što pre, hrani se zdravo onako kako si i rekla, šetaj puno, imunitet je najbitniji i nemoj da plaćaš te privatne preglede ja sam sve odradjivala u Domu zdravlja samo uz participaciju.
Mir, spokoj, pozitivna energija i zdrav i kvalitetan život su najvažniji. Glavu gore. Poljubac

Hvala puno na ovim lepim recima. Veoma mi znaci kada cujem jos neko slicno iskustvo koje se zavrsilo dobro. Psihicki sam se sredila upravo u ovom periodu. Sada se trudim da sebi ugadjam maksimalno, ignorisem nebitne ljude i njihove komenare. A komentari su gori i uzasniji nego i sama moja realnost. Pricaju uokolo kako umirem i kako mi nema spasa,ali maksimalno ignorisem takve komentare i negativne ljude. Ja sam u ovome sa pravim prijateljima i sa osmehom na licu. Znam da ce biti dobro. A sto se privatnih pregleda tice, to je neizbezno, jer doktor sa Instituta za onkologiju koji me je lecio me je slao kod privatnika koji su kako on kaze najbolji u svom poslu. A kada je neko ocajan, ne pita koliko sta kosta.

Vidi, draga, iako te ne znam, razumem kroz šta prolaziš. I znam da ti nimalo nije lako. Važno je to što imaš volje da se boriš, a onda kada ti ponestane snage za to, vrati se prvom postu jer je tako pun pozitivne energije. Smile

Znam da će ti biti jako teško, ali ako nastaviš da imaš toliko volje, znam da ćeš se izlečiti. Smile


Želim ti puno sreće! Zagrljaj

I još nešto, kad god budeš osetila teret, samoću, ili bilo kakvo negativno osećanje- piši. Smile

“Ако победа не дође сада, доћи ће следећи, а ако не дође ни следећи, доћи ће касније. Није најгоре пасти, већ је најгоре не устати. Поражен је само онај ко одустане. Сви други су победници.” – Пауло Коељо

Ја сам победник! Борим се и борићу се свим силама да из овог проблема изађем непоражена, неоштећена, као боља особа, да извучем поуке, да схватим да сам до сад грешила, баш зато, јер сам грешила према себи. Дата ми је животна лекција која је морала да се појави и научи ме памети да живот не узимам здраво за готово, да се не стресирам за сваку глупост, да небитне људе не примећујем, а још мање да се око њих нервирам. И са новим сазнањем сам кренула у спровођење тих идеја одмах и сад!

Чврсто верујем да ће све бити у реду и радујем се што ћу захваљујући овој лекцији постати много боља особа и што ћу живети на много квалитетнији и удобнији начин почевши од овог тренутка.

Један од начина да се изборим са проблемима је шетња по природи и медитација. Кад год ми временски услови дозвољавају, одем у шетњу која ме максимално опушта. Придружују ми се другарице, дечко, а често и мама која од кад иде у шетње са мном више нема болове у леђима као раније Smile. Ево фотографија из моје шетњице .













Izvinjavam se, pogresno sam objavila tri ista posta. ako nije problem da se izbrisu prethodna dva, a ovaj poslednji da se ostavi. hvala

Naravno da nije problem! Very Happy

Питам се, зашто морам да учим на сопственим грешкама? Да ли је то казна или награда? Имам утисак да само мене Бог искушава да све осетим на својој кожи, да све доживим аутентично, како бих схватила право стање ствари. Морала сам да срљам из лоших веза у опет лоше везе, морала сам да проживљавам јако неквалитетне и стресне ситуације у тим везама, да умирем од страха када се приближава датум испита на факултету, да се избезумим на сваком испиту… И када би се у већини случајева ти испити завршавали успешно, ретко када бих себи допустила да се томе радујем, већ би ме поново хватала паника за обавезе које би ме чекале у будућности. Била сам склона да се плашим далеко унапред. И када сам дипломирала, нисам желела да се тај, сада схватам , велики успех прослави нити обележи на било какав начин. Нисам дозволила мојима да присуствују додели дипломе. Била сам једина особа која је на дан мог дипломирања, била без иједне блиске особе, све је то протекло без икакве прославе и радовања. Када сам се тог дана вратила у свој празан, изнајмљени стан, ништа паметније нисам умела да урадим него да плачем. Да, да! И то не од среће, већ опет из страха због неизвесности шта ће ме сада чекати када се вратим кући, код родитеља и невеликог броја пријатеља.

Сада ми пада на памет да моји нису узели за сходно ни да направе један ручак и позову неке блиске пријатеље, рођаке како би се објавио тај мој успех. Хоћу да кажем да се мој успех није прославио, да је тотално незапажено прошао и то тада мени није сметало. Сада ми смета! Нисам поштовала себе и своје успехе. Допуштала сам да упадам у неважне авантуре са безвезним типовима. Упадала сам из везе у везу које су биле тотални промашаји, а ја и за време и после њих била сам емотивно незадовољена, несрећна, неиспуњена. Паралелно са емотивним посрнућем, трудила сам се свим силама да убедим себе у то да су емотивне везе неважне, да су мушкарци лоши и зли. И без обзира на све то, ја сам остајала у тим лошим везама. Ко зна зашто? Ваљда ме је било страх да останем сама, ваљда сам веровала да нећу успети да нађем бољег ( увек сам била свесна свог атрактивног физичког изгледа, али то није могло да заустави психичку блокаду ниског самопоуздања) и тако из једне везе у другу Frown. А време пролази. Стигла сам до 26. -те године живота када сам упала у грозну везу у којој сам две године била тотално несрећна и у којој сам апсолутно изгубила себе. И када се та агонија, хвала Богу, најзад завршила, остала сам сама, без пријатеља, без планова, без игде икога. Онда следи следећи ниво у мом животу који је изгледао много боље, али опет није довео до одсуства осећаја страха, несреће, неиспуњености, нерасположења које ме је увек у сваком облику пратило и које је једног дана довело до тога да се озбиљно разболим.

Смета ми што су се само невоље и проблеми узимали у обзир и одвлачили ми максималну пажњу. Што су сав труд и муке били заборављани када би се крајњи циљ остварио, а тај циљ би се узимао здраво за готово. Да, здраво за готово, а све муке, стресови, непроспаване ноћи који би допринели том успеху су били истог часа заборављани, док ја нисам осећала задовољство и срећу, ни ништа позитивно и лепо. То ми тада није сметало, јер сам била слепа, ТОТАЛНО СЛЕПА! Нисам ценила своје успехе, своју лепоту, своју позитивност, доброту, смисао за морал… Нисам то ценила, јер нисам поседовала оно најбитније, а то је самопоуздање.

Не чуди ме да ми се ово десило, с обзиром на то кроз какве сам све стресове прошла. Ово је прекретница. Овим бришем прошлост и крећем у будућност у којој ћу бити отворенија и директнија у свему. Ово је прекретница. Ово ће бити нови почетак, после овога ћу бити нова ја. Верујем у себе и своју храброст, верујем да ћу срушити све старо и полураспаднуто, да ћу неред после тог рушења почистити и да ћу саградити на старом, некада руинираном месту, нови, светлији, лепши живот пун самопоуздања и сигурности.

Боже, буди уз мене као што си увек и био у тешким тренуцима. И после свих лоших ствари , хвала ти што си ме извео на прави пут и што сам захваљујући тим, некада лошим стваримa, постала јака, издржљива особа, која сада може и ово да поднесе.

Da,da samo neka Bog bude uz tebe. Ali i ti, tvoji, treba ti jaka podrška, sama sebi je teško možeš dati. Raduj se svaki put kada izadješ iz onih groznih prostorija i kaži, jeeees jedna manje... Da li si u životu pravila ,,greške,, ili je sudbina tako odredila ko to zna. Zato uzimaj sudbinu u svoje ruke, uzela si diplomu intelektualca što je vrlo važno, i za to je trebalo samopouzdanja, znači imala si ga. Tu je i dalje negde samo pogledaj okolo. A okolo ima još svašta: prijatelja, dobrih ljudi, lepih dana pa čak i taj posao sa kojim si nezadovoljna je nešto u odnosu na ništa... Ne ljuti se što tako pišem, znam da imamo različite tačke gledišta, ali nas je ista zmija ujela... Rekla sam ti, život je sve oko tebe, lep, svi ljudi su dobri, ti mlada tek ti ćeš imati dana za uživanje Poljubac

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1409 korisnika na forumu :: 48 registrovanih, 6 sakrivenih i 1355 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: -[CoA]-, 357magnum, amaterSRB, Atomski čoban, bigfoot, bojank, darkangel, DeerHunter, Dežurni pod palubom, Dorcolac, Georgius, GveX, ikan, Insan, ivan1973, ivan979, jukeboxer, kinez88, kunktator, kybonacci, Litostroton, Luka Blažević, Lutvo_Redzepagic, mercedesamg, milenko crazy north, milos.cbr, misa1xx, mnn2, nebkv, nemkea71, nenad81, Neretva, oganj123, panonski mornar, Romibrat, ruger357, ruma, sap, sasa87, slonic_tonic, Smajser, stegonosa, vladaa012, vobo, voja64, wolf431, zlaya011, 1107