Odlučila sam da pobedim!

• 1Ovo se svidja korisniku: aronija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala draga Aronija .

• 3Ovo se svidja korisnicima: ThePhilosopher, mcrule, aronija
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Раније ми је било незамисливо да се ујутру пробудим и не приставим кафицу. Мислила сам да уколико не попијем јутарњу кафу, нећу моћи да функционишем читавог дана и да ће ме болети глава. Кафа ми је била једна врста дроге коју сам конзумирала више пута дневно, кад год бих осетила да ми пада енергија и да ће ми се приспавати усред радног времена.

Сада, кафу не пијем већ 3 месеца, тачније од прве хемотерапије, јер ми је било мука и на сам мирис кафе, а касније сам се информисала и дошла до сазнања да су све врсте кафа: капућино, нес, еспресо… веома штетне и нездраве. До тих информација сам дошла читајући књиге Маје Волк, а конкретно о кафи се може наћи у књизи “Сирови живот”.

Уместо тако популарне кафе за добро јутро пијем цеђени сок. Јутрос сам исцедила у соковнику две наранџе, једну већу шаргарепу и два кивија. Јуче сма уместо кивија ставила јабуку, понекад убацим и цвеклу, крушку, карфиол… Шта год да имам.
Такође на врху убацим и млевени лешник, бадем, индијски орах, семенке бундеве, сунцокрета, језгро кајсије, бразилски орах, сусам…

Свима препоручујем, више пута на дан. Пријатно

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Тренутно сам између хемотерапија, за седам дана треба да примим следећу. Пошто сам последњу примила пре три недеље, опоравила сам се скоро потпуно и одлично се осећам. Такође сам променила и доктора и здравствену установу и осећам се много сигурније и задовољније, па сам одлучила да ту своју растерећеност и прославим. После три месеца кулирања, уживања у миру, шетњама по природи (које и даље упражњавам), решила сам да још више унапредим свој друштвени живот тако што ћу да се скоцкам, нашминкам и изађем у град, али овог пута на места каква мени одговарају и само са одабраним, мени пријатним друштвом. Осећам да се полако враћам старом начину живота, али на квалитетнији и конфорнији начин. Наравно да сада не пијем алкохол, не пушим, чак и људи са којима изађем не пуше у мом друштву. Имам задивљујући круг људи, не неки претеран број, већ таман како треба. Имам и неке нове људе у свом животу, док има и оних који ми се више уопште не јављају и који су били ту док је све било ружичасто, док смо могли да излазимо, да се проводимо и пијанчимо. Сада, вероватно постоји ризик да ћу таквим људима пренети рак и укварити леп и удобан живот неком ружном причом, па не налазе за сходно ни да ми се јаве. Али, срећа, па је таквих заиста мало, а ако ничему другом, бар је ово моје време страдања допринело да схватим ко су они који треба да су ту.

Има и оних који се превише намећу. пречесто зову, преносе превише информација из спољног света, мени непотребног, па ми емитују негативну енергију, те сам на неко време морала и таквих да се отарасим.

Трудим се да од сад, пре свега поштујем себе и своје потребе, а оним људима којима је до мене стало ће то и испоштовати.

Знам да ме после овог времена страдања чекају бољи и лепши дани, тако да нећу да се жалим што је школа морала да буде тако тешка. Добро да је дошла у каквом год да је облику. Не жалим се. Морало је нешто да ме научи памети да коначно почнем да ценим свој живот и да почнем да волим себе. Хвала ти Боже, што си ме ухватио за рамена и протресао довољно сурово да се дозовем памети и довољно благо што ћеш ми омогућити да се наоружам стрпљењем, позитивном енергијом, љубављу према свом бићу, да прихватим љубав и поштовање заиста битних људи и да кренем у борбу са опаком, али победивом сподобом која ми се неприметно увукла у биће и која ће ускоро бити поражена.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Dusan, ThePhilosopher, Neprimetna
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Дани писмених задатака и читање класика за лектиру су одавно прошли, па су их заменила сувупарна предавања и учења за испите. Одувек сам волела да пишем и била сам добра у томе у средњој школи, али допустила сам да на студијама запоставим тај драгоцени дар. Дуго сам жалила због тога, говорила себи како ми живот узалуд пролази и да је моја суштина, моје право ја заробљено. Сада, без обзира на то што је несрећа која ме је задесила заиста страшна, осећам да полако почињем да излазим из кавеза у који сам сама ушла и закључала га. Сада радим ствари које заиста волим, са људима које волим и који су ми драги. Бог се са неба задовољно смешка, јер ме није узалуд подвргао патњама. Допринео је да почнем да се борим, а управо том борбом, сама доприносим да овога пута победим и да ЈА, постанем ЈА.

Сутра настављам хемотерапије, примићу три у размаку на недељу дана. Претходне три сам примала на три недеље, па се све то баш одужило. Сада је прошло око месец дана од последње и осећам се феноменално, 100 посто здраво, живахно, весело… Одлучила сам да прекинем ембарго на изласке (због тога што сам склона прехладама и што ми смета дувански дим) и неколико пута сам изашла у град, дотерана максимално и наравно са новом фризуром коју не морам да сређујем више од две секунде. Само ставим перику на главу и то је то, скраћена дужина спремања за град за више од пола сата . Мислим да поједини људи који су чули за мој проблем, не могу да верују када ме виде, јер сам чула приче како умирем, како сам готова, само што ме нису сахранили… Такве више не примећујем, не јављам се свакоме, једноставно игноришем. Најжешћи су ми они који се плаше да ми се јаве, да ме позову и питају како сам, а некада смо наводно били добри пријатељи. Има и оних који се после дужег времена недружења, сада јаве чисто да смире своју савест и искажу своје запрепашћење овим што ме је снашло. Чисто да то одраде и после их нема више. А има и оних који су превише напорни, који много питају и хоће сваки детаљ, сваки тренутак мог лечења да знају. Много питају, превише негативно коментаришу, препричавају околна оговарања и коментаре ниских и злурадих људи, под изговором да ја то просто морам да знам. А шта ја то треба да знам? Глупости које немају никакве везе са мном од стране оних са којима никада нисам имала додирних тачака или их само препознајем на улици, а ништа о њима не знам нити ме занима. А управо ти такви о мени “знају” скоро сваку појединост. Мене је одувек интересовао само и искључиво мој живот и увек сам се трудила на разне, углавном неуспешне начине да покажем самој себи пут. Нисам примећивала друге. Зато не схватам толико интересовање и чак понекад и сољење памети, дакле толико задирање у нечији живот да су се неретко појединци усуђивали и да ме “саветују”.

Сада је све то далеко од мене. Наступили су одмор и олакшање од енормних спољних притисака у облику болести. Нема више стреса, нема више јурњаве, нема више нервирања због оговарања. Нема више буке и константног обзира да се неко не наљути ако урадим ово или оно. Баш ме брига за све. Сада посвећујем апсолутну пажњу самој себи,а сви којима је до мене стало, такође ме мазе и пазе као никад до сад. И опет ме баш брига, не осећам више грижу савести.

Изборићу се достојанствено са новим хемотрапијама које крећу од сутра! Нећу дати да ми не буде добро. Планирам шетњу по природи дан после хемотерапије. Видећете, бићу скроз ок !

• 3Ovo se svidja korisnicima: ThePhilosopher, Neprimetna, anaancica
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ovo skoro ko da sam ja pisao...

Uprkos svemu tome sto sam proziveo, kroz svo blato sto sam prosao (otuda i u potpisu ono "Ne plasi me put vec sam prosao kroz blato"), ja sam i dalje uvek nasmejan i pozitivan lik, ne mogu to da objasnim, nije to lazni osmeh i nikad nisam shvatio kako i zasto uprkos svemu tome sam takav, samo sam zahvalan sto je tako. Still, one can't help but wonder...
Naravno, ni ja kao ni vecina ljudi na planeti nisam bas skroz ispunjen, niti srecan, niti savrsen, samo eto fascinantno mi je da sam takav ispao, jer 90% ljudi bi u mom slucaju ili zavrsilo kao ubice/psihopate/kriminalci, ili bi izvrsilo samoubistvo. Plus sto sam jos dosta mlad, i ceka me dalek put. But no kid should ever go through like I did...Eto ja sam valjda imao srece... da li je u pitanju sreca, Bog, ili neki naucno objasnjenje, ne znam, nemam sva odgovora...


Anyway, kad si pomenula to da ne treba da se obaziremo sta drugi ljudi misle, to se naravno podrazumeva, ali evo kompletno liste.





Ko uspe sve ovo sa liste, bice mnogo srecniji.
A poslednja stavka mi je omiljena.