Ovde nemaš konkurenciju ...

3

Ovde nemaš konkurenciju ...

Ume li iko da te gleda kao da mu je čitav svet u tvom telu... Da zaboravi da udahne, da te rimuje sa hiljadu sazvežđa... Da te zasmeje do plača, da te rasplače do smeha...
Ume li iko da je ovoliko tvoj?!!
Đorđe Balašević

Predali smo se. Izgubili smo ljubav, i prepustili se onim osećajima što ih ponosom zovu. Ali ipak, bili smo stvarni...
Dvoje ljudi koji su bezuslovno pružali ljubav jedno drugom, ne tražeći ništa zauzvrat.

Pronađi nekoga...
Kome nikad neće dosaditi da te ljubi svakog dana,
Ko će te zagrliti kad si ljubomorna,
Ko će sa razumevanjem ćutati kad si ljuta,
Ko će ti stisnuti ruku kad nisi raspoložena,
Ko će planirati i zamišljati svoju budućnost sa tobom u njoj,
A kada nađeš nekoga sličnog,
Ne puštaj ga ni po koju cenu!

Živim sa prašinom na srcu...
Drugačije bih to teško opisao. Bilo je zena pre tebe, nekoliko njih, a ni jedna posle.
Nisam se svesno obavezao na celibat, jednostavno nisam zainteresovan.
Za maglovitih jutra ili poslepodneva, kad se sunce na severozapadu odbija od mora, pokušavam sebi predstaviti, gde si ti upravo u svom životu i šta radiš dok mislim na tebe?!
Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt, sediš na ljuljašci, na prednjoj terasi, stojiš kod sudopere i tome slično.

Sećam se svega...
Tvog mirisa sa ukusom leta. Dodira tvog tela o moje, tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotrebio frazu: "Svet koji se izgleda kao da ga je sam Bog napustio!" - Nije loše, prilično blizu onome kako ja ponekad osećam, ali ne mogu uvek podneti takav život.
Kad takvi osećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-putom.
Ne volim žaliti sam sebe. Strano mi je to. Uglavnom se tako i ne osećam.

Zahvalan sam što sam te uopšte i našao...
Mogli smo projuriti jedno kraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog, svemir ili kako odlučili nazvati te velike sastave harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vreme. Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svetlosnih godina. Nastojim to uvek imati na umu!

Ipak samo sam čovek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ne sprečavaju me da te želim svakog dana, svakog trenutka, kao što ne mogu sprečiti ni nemilosrdni vapaj vremena, vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi, volim te duboko i beskrajno.
I uvek ću te voleti ...

Rekla je:
"Kad porastem,
biću balerina,
kao sto je bila moja mama.
Postaću dama
i udaću se za svog baletana."
"A, jel mogu ja
da budem tvoj baletan?"
"A, jel umeš da se
ljubiš?"
"Umem!", rekoh
i poljubih je u obraz.
"Ne tako!"
"Nego kako?!"
"Onako filmski!"
"A, to ono kao bajagi..."
"Me ne, izistinski"
"Izistinski!?"
"Da, izistinski."
"Hajde, pokaži."
"Važi.
Zažmuri prvi
i otvori malo usta."
"A ti?"
"I ja ću svoja,
pa kad ih prislonim na tvoja,
a ti se onda isplazi."
"Ma, neću da se plazim!
Na šta to liči?!"
"Pssst, ne viči!
To se tako radi samo.
Hajde, dodji da probamo."
"Hajde."
"Hej, stani, ne tako jako!"
"Pa kako?"
"Polako.
Evo ovako!"
I onda se ona meni
prva isplazila.
Pa ja njoj.
Pa opet ona meni,
ja njoj,
a onda istovremeno
jedno drugom
sve dok nam se jezici
nisu dotakli.
U pocetku malo stidljivo,
kao da se ispituju, a onda sve
hrabrije
i smelije
počeli su da se dodiruju,
da se gurkaju
i da se igraju.
I mogli smo tako
da se plazimo
ko zna do kada,
samo da smo imali
dovoljno vazduha.
Prestajali bi tek tada
kad počnemo da duvamo
jedno drugom u usta.
Tada bismo se razdvojili
i raspravljali
ko je prvi počeo da diše.
Hvatali bismo
jedno drugo za nos
i takmičili se
ko može bez vazduha
da izdrži više.
"Pazi, ne sme da se vara
i da se diše."
"Znam"
"Ti dišeš!"
"Ne dišem!"
"Lažeš!"
"Ne lažem, majke mi!"
Malo je falilo
pa da se onesvestim.
Pred očima mi se pojavilo
nekakvo plavilo,
al' nisam hteo
prvi da popustim.
Posle me je sve do uveče
jako boleo nos.
I tad, a jos kao dečak,
shvatio sam
da kad se voli
mora i da boli.
I tako smo se mi plazili,
duvali jedno drugom u usta
i vukli za noseve
čitavih nedelju dana,
sve dok nas
slučajno nije zatekla
jedna starija dama,
a koja se i inače brinula o njoj
i razdvojila nas.
Da je zauvek, to tada nismo znali.
Nismo se čak ni pozdravili.
Sutradan,
zajedno sa drugom decom,
jurio sam za kolonom
cirkuskih kola
koja je napuštala nas grad.
Mahali smo onako trčeći
i gurajući se i spotičući
jedno o drugo,
vikali smo u glas:
"Dodjite i opet kod nas!"
Mahala je i ona
i brisala suze s lica.
Meni je podrhtavala vilica,
ali sam morao da pazim
da me ne primeti neko.
Hteo sam jos jednom
da joj se isplazim,
ali ona je vec bila daleko.
Ne znam zasto,
al toga dana
kod nas je padala kisa.
Al nije ni bilo
baš nesto puno sunca.
Bila je
samo neka čudna tišina
i praznina.
Kao da je sve ono
što je lepo
otišlo zajedno sa njom
i cirkusom.
Ostala je samo
jedna livada,
ugažena trava
u obliku kruga
i tuga.
Ponekad,
kada se zateknete tamo,
negde izvan grada,
ako li malo slušnete,
čućete dva razdvojena
dečija srca
kako se jure,
dovikuju i traže
da se ponovo spoje,
duvaju jedno drugom u usta
i da se plaze.
Jos uvek obilazim
cirkuske šatre
tražeći svoju balerinu
i ako je ikada
budem sreo,
pitaću je samo jedno tada:
"Koliko dugo može da izdrži bez vazduha?"
Ja, evo,
sve do sada......

I dalje je pokušavao da joj nađe zamenu. Ali uzalud. Nijedna ga nije znala dovoljno dobro. Nijedna nije prihvatila kada bi pogrešio. Nijednoj nije uspelo da ga smiri na jednom mestu dovoljno dugo. Niti jedna nije tražila opravdanje za svaki njegov postupak. Činilo se zapravo da nijedna nije znala kako da ga voli. Doduše, u pijanim noćima i nije puno birao. Tad nije bilo važno kakva je i da li podseća na nju, već samo da ispuni tu prokletu prazninu koju je ona ostavila za sobom.

... Sreo sam je danas.... Nju... Nekad moju vilu tužnih očiju..... Sakrila je pogled iza pramenova kose, a ja sam osećao po tonu njenih koraka, koliko me u njoj još uvek ima..... Činilo mi se da je htela zastati, možda nešto reći, ali je samo neki grč bola njenim licem preleteo, zaledio joj osmeh, i ona je produžila dalje.... Nije se okrenula.... Znam je, ne okreće se ona nikada, znam i zašto..... Ja sam još uvek njena bol, koji već dugo na duši nosi kao ožiljak.... Koji ne zarasta.... Samo to preda mnom ne pokazuje.... Rekla je jednom da sam ja njena kazna, smejao sam se tada, a sada.... Sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim očima, nije prebolela, vidim to.... Po tišini koja medju nama gradi zidove.... Ona se povukla u svoju tamu, obnavljajući ruševine unutar sebe.... Sama nosi svoju bol, kao teret sudbine, ponekad poželim samo još jednom da njeno lice uzmem u svoje dlanove, da u njenim očima pronadjem sebe, a znam da je to nemoguće, ta ogledala ja sam razbio.... Bolje da produžim dalje, da zaboravim, odem... Ipak, samo sam hteo da joj kažem..... Oprosti sebi i kreni dalje moja vilo.... Zar je tvoja magija zaspala? ...Skini okove tuge i poleti.... Nekome ko će te znati voleti..... Onako kako ja nisam mogao, smeo, a samo Bog zna da sam želeo..... Ali kasno..... Njeni su se koraci niz ulicu gubili, a meni se samom činilo da negde u dubini sebe još ih mogu čuti kako bolom odzvanjaju.... Samo sam prošaptao....Budi mi srećna, vilo tužnih očiju..........

Rekao sam ti da ću te čuvati, sebično i pažljivo. Da ću od tebe sklanjati sve ono što čini da prestaješ da se smešiš. Da, zato sam i otišao. U svim tim stvarima koje sam sklanjao, eto, uračunao sam i sebe. Sad bi trebalo da sve štima. Hajde, zar ćeš tugovati za nekim nebitnim?! Osmehni se lutko, pokaži mi da svojim odlaskom nisam ništa pokvario...

Ne, mi više nismo zajedno. Ne čujemo se i ne viđamo. Vreme prolazi i nadam se da će s' vremenom i moja ljubav umreti. Ne, on nije bio onaj pravi. Nažalost. I nije bio ni blizu savršenstva. Imao je mane i znao je jako povrediti me. Možda nije bio vredan mog žrtvovanja za naš odnos. Lagao me je. Razočarao. I još mnogo toga. Ali nikad neću reći da me nije i učinio srećnom, da sam poželela drugog kad sam sa njim. On me znao rasplakati i nasmejati. Poniziti i osvojiti. Naljutiti toliko da ga poželim oterati do vraga, ali i zagrliti me tako da poželim da stane vreme. Da zauvek ostane samo moj. On je znao sve. Jednostavno je znao sa mnom. I to što je znao nestalo je!

Ima ta jedna vrsta nedostajanja, po meni najgora. Kada dvoje ljudi sede tako blizu i nedostaje im ono što više nisu.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1278 korisnika na forumu :: 121 registrovanih, 15 sakrivenih i 1142 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: -[CoA]-, 357magnum, A.R.Chafee.Jr., airsuba, amaterSRB, aramis s, armor, arzak, babaroga, black venom, Bobrock1, Boris90, Brada i Gibanica, branko7, burevesnik, ccoogg123, cemix, chica, dankisha, darcaud, dekan.m, djboj, DucicM, dule10savic, FileFinder, flash12, Fog of War, Frunze, Georgius, goflja76, gomago, goranperović66, Griffon vulture, helen1, Hitri, ikan, Insan, Istman, ivan1973, ivan979, Joco Skljoco, Joja, kairos, Koridor, krkalon, krlebgd77, Lieutenant, liman, ljuba, Lord Nem, maiden6657, Malo Točeno, Mauzer91, mercedesamg, Mercury, mgolub, MiG-29M2, Miki01, Milan A. Nikolic, milimoj, MiroslavD, misa2, misaru, Miškić, mnn2, mushroom, nebkv, Neutral-M, Niko Bitan, Nixon, novator, nuke92, oldtimer, ostoja, Panter, panzerwaffe, Parker, peruni, proleter373, pvoman, rajkoplje, Rakenica, raptorsi, raskoljnikov, raykan, repac, Rocker, ruso, S2M, sakota79, saputnik plavetnila, ser.hill, Shinobi, Singidunumac, Sirius, slonic_tonic, solic, sovanova95, spektorsky, Srki94, stagezin, stegonosa, Stoilkovic, Stuka76, styg, tmanda323, Toni, tubular, vathra, VJ, Vlada1389, VladaNS1978, vladulns, VucoCar, xJeremijAx, yrraf, zastavnik, zixmix, zogi036, Žukov, 223223