|
Тетка и теча су држали салаш, неких 7 километара од Сенте.
Она за мене безазлена и безбрижна предшколска времена, раних '60.
Прави салаш, издвојено сеоско домаћинство, са бунаром, петролејком и пољским вецеом.
Радило се на мишиће, кад људске кад коњске.
Један од браће мало старији, други пар година млађи од мене. Трећи се није ни родио, или био беба, неспособан да буде саучесник.
Устанемо, фруштукујемо, мало помогнемо, колико могу толицни клинци.
Рецимо, да процуњамо по авлији, помоћним зградама и ближој околини, где је живина снела јаја и покупимо .
Онда нас пусте као мале Индијанце, да шалабазамо атаром, под условом да не дирамо туђе и не мувамо се око канала, изигравајући риболовце или не дај боже пливаче.
У неко доба, глад нас као да смо горски вуци и ини хајдуци потера на салаш, таман за трпезу.
После ручка, обновимо преподневно градиво, опет гладни, вечера, брзопотезно пљускање из лавора па марш на спавање.
Дивних пар лета младости ми ране.
Из вароши се једном недељно (бициклИ, или запрега, ако је нешто обимније) доносио дућански еспап. Со, шећер, кафа, петролеј, шибице, течин дуван, батерије за транзистор...
Штедело се, па се се слушале вести и "Весело вече", понекад и мало музике.
А ноћу, на хоризонту, светла велеграда.
Незаборавне су, и данас ми се враћа укус блажени, биле теткине морчије супе за недељни ручак.
Акција је почињала још у суботњи сумрак, кад би теча омлатио мочугом пар морки са дуда, па им заврнуо шије.
Осим фантастичних, 4/5 дивљих птица,сво поврће је било свеже из баште, резанци домаћи, од нашег брашна и оних јаја које смо тако свесрдно скупљали, дугачки и танки као теткина коса. Куповни су били само со и бибер.
Е ТО је била супа.
Нама је било лепо, није било озбиљних обавеза.
Могу мислити како је било одраслима, нарочито тетки.
Уз пољске радове, стоку (и нас 3 до 4 мала мангупа) домаћинство, прање "на руке", пегла на ћумур ( тачније шапурине /банаЦки/ илити ћутке /бачвански/ ), живот више 19. но 20. века.
Данас ми је смехотрес што за 95% народа салаш као појам представља фенси угоститељски објекат (често и у сред града!), где их деру у фалш етно угођају и наплаћују супу из кесице као да је права...
|
Mene su tako vaspitali, da se uvek poklonim starijem i kažem dobar dan... Dođošima je to čudno. Starosedeoci znaju, imaju šešir, naklone se i odgovore 'bar dan. Što bi kazo Čvarkov - Bečka škola. 
