|
Nedelja je sveti dan kad se ne radi neg ide u crkvu, odmara i za punim astalom sa familijom ruča onako redom i obavezno natenane. Nedeljom lepi široki šorovi naše Vojvodine mirišu na supu koja lagano vri i šapuće na šporetu, na štrudle koje kisnu i dižu se lagano na daski za mešenje, na one naše fine sosove od paradajza, rena il mirodjije. Sve je nekako svečano pa se ni kere po selu ne čuju, samo ptičice pod strejama pevaju i zvona se razležu, nad krovovima i šorovima sela. Paori se ranim jutrom umiju ladnom bunarskom vodom da se rasane, obriju, izvade svoja svečana odela iz šifonjera pa se upute u crkvu na službu. Za to vreme žene zasuču rukave svojih cicanih aljina, pripašu uštirkane i upeglane čiste kecelje i počnu da pristavljaju ručak nedeljni. Prvo se pristavlja supa od koke avlijske il petla koji je svoj bećaršag završio pa sad samo može u supi da se pokaže, čisti se i dodaje baštenska zelen i obavezno lukac zapečen na plotni i samo čuješ poklopac kako šklopoće kad supa počne da vri. Ondak se lonac malko stavi u stranu da se supa naopako ne zamuti. Na daski već kisne testo, diže se i miriši a u tanjirima orasi sa šećerom i mak spremni za posipanje i filovanje debeljuškastih ruda. A onda lagano oklagijom se testo razvuče, ne štedi se na orasima i maku pa se urolaju debeljuškaste rude, metnu u tepsiju i u rernu. Kako se počnu dizati i peći zamiriše i kujna i avlija a bome i na šoru kogod naidje zna da je reduša i vredna a i ume. Di je supa tu mora biti i sosa dal od paradajza, rena il mirodjije da ne pomisli koka da smo je pojeli za svakidan, a i barena krompira malko umešanog na tanjiru. Prid podne se pohuje meso koje cvrči, peni se i rumeni i na plitki tanjir redja. A ondak se sprema salata od tanko narezanih krastavaca, bela luka i malko skorupa il zelena salata, a svi ponajviše volemo onu od paradajza, baštenskog luka i ljute purcike. A u bunaru u kablu ladi se od sinoćke lubenica da se malko razladimo i zasladimo poslepodne kad odremamo. Uto evo i domaćina iz crkve sa mirisom tamjana na odelu kojim je popa kadio crkvu i vernike. Astal spreman, beli čaršaf obavezno nedeljom, plitki i duboki tanjiri i escajg iz ladle, politra vina i sifon sode a za decu sinalka. Ne treba nam dvared reći da sednemo za astal, sve miriši i mami pa orni i spremni za slast i čast zasednemo. Prvo se očita Očenaš, prekrstimo se i svi uglas kažemo Amin a supa već na astalu žuta i topla ko duša, puši se dok knedle ko dukatići plivaju po njoj. I samo čuješ kako se piri i srče i fali reduša i obavezno dvared sipa. I svi mi za tim nedeljnim blagoslovenim astalom znamo da smo svoji, pod istim krovom i da nas veže ovaj nedeljni svečani ručak, zemlja, ista krv pradedovska i ljubav koju srčemo u toj supi i ispijamo u čaši vina, ljubav koja je postavljena na tom stolu i koja će nas vezivati, podsećati i blagosiljati za ceo život. Zato čuvajmo i negujmo taj nedeljni ručak jer on je ljubav, ona topla mera života i ona zlatna nit naše bliskosti i gostovanja na ovom svetu.
autor Vesna Nestorov
|
