offline
- Ričard
- Lavlje srce
- Supermoderator
- Zver!
- Electro maintenance engineer
- Pridružio: 28 Nov 2006
- Poruke: 13744
- Gde živiš: Vršac
|
Kao mali nisam se plašio ničega, te me roditelji nikao nisu mogli nagovoriti na nešto pozivajući se na babaroge, veštice i ostala čudovišta. Bilo me je sramota da se ničega ne plašim; a svi ostali se plaše, te sa smislio da se plašim Stribora i to rekao svom bratu (to mi je bila jedna od većih grešaka u životu  ) te me je on, bezobraznik, svačime ucenjivao Striborima. I to onima koje sam ja izmislio, a lepo se nisam plašio ničega... Kasnije kada sam porastao i naučio čitati, pročitao sam "Šumu Striboruvu" i više se nisam plašio. 
Septembar 1997, oko 16h imao sam udes, pukla je spona, udes se desio na nadvožnjaku, za pola metra verovatno sam izbegao sgurnu smrt. Automobil se zaustavio u sigursnoj ogradi, tih pola metra me je delilo da sletim sa nadvožnjaka i završim na koloseku... Nema ova priča baš neke veze sa mrakom, bar za sada, ali je tu početak...
Došli su pirijatelji po mene, odšlepali smo auto, otišli do kafane, da proslavimo moj život, niko to veče nije pio, pričali smo uz kafe, šta bi bilo kada bi bilo, neke obične priče, pao je mrak. Krenuli smo kućama. Od svih mojih prijatelja, živeo sam najdalje od kafane, te kada sam se rastao sa Nenadom i nastavio svojim putem, nešto me je nateralo da pogledam iza sebe; pratilo me je kuče. Ne neke poseben sorte, već običan avlijaner. Nije se obazirao na mene i nije me hteo pogledati u oči, nego je onako mangupski seo i gledao sa strane. Kako sam nastavio svoj put, tako je i on nastavio.
Dopratio me je do kapije, Astor (rotvajler) me nije ni pogledao, niti je reagovao na prisustvo drugog kera, uplašeno je ležao. Ujtru kučeta nije bilo.
Da se sve ovo završilo te večeri ne bih pridavao neki poseban značaj svemu ovome, naime sledeće veče se sa mnom i Nenadom kući vraćao i Dragan, on je živeo malo dalje od Nenada, te mi je te večeri on malo duže pravio društvo, koliko je on zašao iza svoje kapije, kuče se niotkuda pojavilo. I opet ista situacija. I tako narednih mesec dana.
22. februar, 2004 godine, pratio sam devojku kući. Iza neke gomile cigli pojavio se pas. Ali ne nije to bio običan pas. Oko vrata mu je bila vezana marama, imao je duge noge, dug rep, mršavo telo; rebra su mu se videla, a glava mu je bila kao u svinje. Priznajem uplašio sam se, devojka je drhtala od straha. Do njene kuće delilo nas je još oko 200 metara, pas je neprestano išao naspram nas putem. Ispred njene kuće, ubrzao je i otišao napred. Rastali smo se, okrenuh se i uputio prema kući. Prokleti pas je opet bio tu, na sigurnoj udaljenosti. Na mestu gde se pojavio, tu je i nestao; iza gomile cigala.
Tri dana kasnije završio sam u bolnici sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, još dva dana kasnije preminuo mi je otac...
Pre neko vreme jedna žena mi je rekla da je malo kuče bilo anđeo čuvar, za drugog nije htela ništa reći, pričala je o nekim drugim stvarima. Da li se plašim mraka, ne, ne plašim se. Da li verujem u stvorenja mraka. Kategorički odbijam da verujem u to.
Postoji neki nemir u mojoj duši, strah, ne mogu ga opisati i prepoznati, ali tu je pritiska me i povremeno guši...
|
To bila neka vidovnjakinja/prorocica ili? 
sad ste me izuplašili 
