|
Poslao: 10 Jun 2013 23:18
|
offline
- aronija
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 06 Maj 2013
- Poruke: 644
|
Napisano: 08 Jun 2013 22:21
:-* Već nekoliko puta prelazim sve teme na forumu i ne mogu da se ugradim sa ovom. Nadam se da nisam omašila. Naslov teme ne vezujem samo na ljubav, nego i za mesto gde ste rodjeni, gde živite, mesto za koje Vas vežu lepe uspomene...
Evo počeću ja, pisaću o gradu koji izuzetno volim, gde sam rodjena, gde sam se delimično školovala, jedan deo bila u njemu samo u smislu mesta u kome sam zaposlena, zatim opet se vratila i nadam se da ću dugo, dugo ostati u njemu.
Palanka. Kažu ,,grad u pokušaju,, ja mislim da nisu u pravu. Kao i stotine drugih važno-nevažnih stvari iz naših života, u početku precenjena, opevana, razotkrivena i zakinuta a na kraju zlostavljana i zaustavljena u razvoju. Mesto koje se jednako snažno voli i mrzi, brani i napada, iz koga se rado odlaziali u koje se i vraća. Svoju bezgraničnu, čistu ljubav prema Palanci maskiraš u najčešće neostvarene ideje tamo negde daleko... 
Palanka je , zapamtila sam imala Korzo. Naziv promenada bi zvučao nekako buržoaski trulo, te se ime korzo zapamtilo kao prihvatljivo u tim vremenima. Korzo je bilo popularno mesto u kome ćeš videti i biti vidjen, gde se malo priča a puno više gleda... Maršruta dovoljno duga da zadovoljiš svoju znatiženju, robna kuća, sladoledžija Rodja, pa genijalna Uska ulica pa sve do Gurmana. Tako svako veče i nikada ne dosadi. Šetači u oba smera, kibiceri sa obe strane  Tačno se znalo gde ko stoji, ko je ispred Ishrane, Mlečnog, Alhosa a gde su tek oni iz zgrada, šumari, kajakaši, kalošani...
Simpatije, ljubavi,upoznavanja. Ugledaš, srce ti zatreperi  Razmenjuju se pogledi, po koje dobacivanje, prenose se poruke. Tamo je sve počinjalo, ljubav, prijateljstvo, simpatija, svadja i mirenje, sve...
Prodje Korzo, ostanu crno bele ljuspice od suncokreta i tišina koja sebično čuva sve tajne te večeri!Da se ne naljuti gospodin Kurepa za mene je uska ulica još uvek ostala Uska. Nedostaje mi korzo, eto bar jednom godišnje da prodjem ko nekad...
Dopuna: 10 Jun 2013 23:18
,, Oni koji zaista vole svoj rodni grad, koji su mu verni i imaju srčanost i strpljenja da ostanu na jednom mestu, na svom mestu, i onda kad sve goni čoveka da traži drugo, lakše- samo oni, valjda, imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost, u tim trenucima se njihov često jednoličan i teški život odjednom preobražava i biva raskošan, bogat i zanosno lep,,
Ivo Andrić, iz knjige ,,Znakovi pored puta,,
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 10 Jun 2013 23:47
|
|
Ja sam rođen u Beogradu, ali nizom okolnosti nisam uspeo tamo da ostanem. Ne znam šta bi se desilo da sam ostao, sigurno bi moj život bio potpuno drugačiji danas. Nekoliko godina posle nastavio sam kratak deo svog života da živim u Pančevu, a nakon toga sam ubrzo prešao u Starčevo, za otprilike 2 godine. Nemam kontakt sa svima ovde tako da vam ne bi mogao govoriti generalno o ljudima, ali slično je ko i svuda, ima i namćora ima i drvenjača ima i dobrih ljudi koji bi srce svoje izvadili i dali vam. Za taj kraj me vezuju lepe uspomene koje će se, jednog dana, nažalost, možda raspršiti kao i uspomene mog detinjstva, zbog toga što nemam običaj da pamtim uspomene već se više orijentišem na budućnost. Starčevo je jedan lep primer da na jednoj teritoriji mogu živeti i Nemci i Hrvati i Srbi i da se svi mogu slagati kao braća. Izvinjavam se što sad ovo okrenuh na političku stranu, ali samo da se zna da kod nas politika ne deluje. Nije ni selo kao selo, ali ni grad kao grad već nešto između. Savršeno je za svakoga ko želi mir na neko vreme.
Nešto što će mi možda ostati u sećanju jesu Agovi 
Citat:Zadnja nedelja pre početka četrdesetodnevne velike pripreme hrišćana za najveći praznik Uskrs je Pokladna nedelja.
Nekako je to u isto vreme kad se i zima bori s prolećem.
Pokladna nedelja i još dva dana, to jest ponedeljak i utorak, dani su zabava, ludovanja, zbijanja šala, maskiranja i svega što uz to ide.
U Starčevu su to bili Agovi.
Ipak sam tu proveo detinjstvo takoreći, ima dosta stvari koje me vezuju za taj kraj.
|
|
|
Poslao: 20 Mar 2014 22:20
|
|
Napisano: 11 Jun 2013 16:38
Nadovezaću se na onu rečenicu iz prethodnog teksta :,,Svoju bezgranično čistu ljubav (prema rodnom mestu) maskiraš u najčešće neostvarene ideje tamo negde daleko,,.
Svoju bezgranično čistu ljubav prema Palanci sam posle srednje škole, spakovala u svoju dušu i ponela je u drugi grad. Novi Sad. Kako objasniti sebi i drugima da sam tek stigla na drugo mesto i odmah shvatila da su to vrata moje budućnosti. Rekli su nam:,,Čestitamo, od danas ste akademski gradjani  ,,. Gužva, milion pitanja u glavi i onda sam stala i rekla sebi polako, sve će doći na svoje mesto. I tako je i bilo. Studentski dom u početku strah od milion ljudi, jednog kupatila, vremenom postaje moj dom u kome znam da ću biti dok ne završim ono što sam započela. Bila sam dovoljno zrela da se ne osvrćem nazad i krenula putem svoje sudbine.
Da ne pričam puno o učenju, to se podrazumevalo i nije bilo bitnijih problema. Bilo je lepih dešavanja,
druženja, žurki na Mašincu, simpatija , momenata kada sam mislila da je ceo svet moj . I bio je, uz divne crne oči, koje su me pratile i čuvale.
Novi Sad i danas moja velika ljubav, nažalost puna nostalgije za divnim crnim očima . Šta je sloboda u zamenu za iskrenu ljubav. Samo su se tamo negde pobrkali lončići otišli smo oboje sa pogrešnim ljudima. 
Koliko puta sam čitla knjigu ili gledala film,,Mostovi okruga Medison,, gde je R.Dž. Voler napisao nepodnošljivu istinu:,,Stari snovi su bili dobri snovi, nisu se ostvarili, ali sam srećan što sam ih sanjao!,,
Posle mnogo godina rekla bih ,,Nisi uspeo sakriti oka drhtaj. Nebo u njemu ostalo je vedro, ZA MENE! 
Dopuna: 17 Jun 2013 10:32
Evo me i dalje u ovoj temi...
Uspela sam da me i u jednom gradu i u drugom čeka neko! U Palanci, moji roditelji, sestra, prijatelji...
U drugom mojih dvoje dece. Srećna sam što oni nastavljaju gde sam ja stala...
Jedno mesto ću preskočiti, tamo sam čekala ja, danima, ponekad noćima, tamo me nečeka niko ali je ipak deo mog života, srećom prošlost koja polako tamni i na nju me podsećaju samo moja deca koja su ipak rodjena tamo. Ne treba baš sve mostove srušiti,ostavljam jedan koji me podseća na lepe dane koih je tamo ipak bilo, da nije ne bi bilo ni mojih troje dece... Ali ... ne ide sve uvek kako mi želimo! Kraj. O ovome više neću.
Ali hoću o opet jednom lepom gradu gde sam bila za vikend, Subotica, i tamo me je čekao neko...
Deo moje porodice koji je već dugo tamo. Gradska kuća, muzej, ručak tamo na nekom ranču i na kraju Palić.Divna tri dana!
Dopuna: 26 Jun 2013 23:39
Kako kažu ,,kuma donela kuma odnela,, tako i ja , kao da sam temu rezervisala samo za sebe 
Ma ne, ovo je mesto i način da i ovako ovekovečim lepe trenutke gde god bili... a bilo ih je! Čini mi se još da mi stariji volimo naširoko i nadugačko, što nije slučaj sa Vama mladima pa se manete ovakvih tema neverujem baš i da nemate šta da kažete 
RAB! Da i to je mesto gde me čeka neko... Kako ono kažu ,,poziv je uvek otvoren,, a znam i da je iskren jer je izrečen od osobe sa kojom sam odrastala, delila prve tajne, odlazila u diskoteke, volela njene plave uvojke...Svo vreme ovog sveta bilo je naše, široko nam bilo polje sve dok se naši putevi nisu razišli. Njen izabran potragom za poslom , moj odlaskom na školovanje.
Dugo je nisam videla, predugo. Iste stvari smo radile... udale se, radjale, radile, gradile i svašta nešto što se tada podrazumevalo. Put na Rab bio je poseban, izmešale su se emocije, nesigurnost, neizvesnost, ali najviše želja za našim susretom. I bio je poseban, protkan osmehom, suzama...
Srećna je. Izgradila život, porodicu sve baš kako treba. Rab je prelep, mir remete samo jedva čujni talasi. Znamo svi šta je prednost ostrva... prozirno more, a na sve strane opet ostrva, Pag, Goli otok,i ko zna koliko ih još ima. Odlazak na obližnje brdo u divan restoran je pokazao sve lepote ovog dela Jadrana, noć pokaže sve, prizor božanstven, kao na dlanu činilo mi se bilo je celo Jadransko more. Divno.
Znam da je ona uvek tamo ... pa i za mene koliko i ja ovde za nju! 
Dopuna: 19 Jul 2013 13:23
Evo mene opet u ,,svojoj,, temi .
Vrlo kratko ali ovo što ću napisati iskreno doživljavam tako.
Postoji jedan grad meni vrlo drag, grad u kome te sugradjani saslušaju bez obzira na temu, naravno ko hoće, grad u kome je dozvoljeno maštanje, iznošenje svojih mišljenja bilo koje vrste, slušaju jadikovke, raduju se sa tobom ako si srećan i lepo ti je, teše te, bodre, kritikuju ako treba, daju sugestije...
U njega svraćaš i posvećuješ mu svaki slobodan minut. Neko je u njemu iz razonode, neko želi da proširi znanje u odredjenoj oblasti, neko zato što jednostavno to ga čini srećnim...
MY CITY GRAD
Dopuna: 20 Mar 2014 22:20
Evo biće da se hvalim ali ima puno mesta gde me čeka neko... Prethodna tri dana, odavno planirana i konačno realizovana.
SOMBOR grad u kome žive meni vrlo dragi ljudi; u nekom delu me vraćaju u prošlost u kojoj su bili vrlo prisutni u mom životu. I bez obzira na sve , na činjenicu da su to ljudi koji su u moj život ušli pre svega kao prijatelji mog bivšeg supruga, ništa se nije promenilo. Oni su divni ljudi i dalje kao i uvek vrlo poštuju i jedno i drugo, očekivali me dugo a ja se plašila... čega, ni sama ne znam, jer jako dobro sam ih znala.
Prelepa tri dana, sa vrlo malo osvrta unazad... konačno... prijatelje je uvek prijatelj.
|
|
|
|
|
Poslao: 21 Mar 2014 07:59
|
|
Smeš, počelo je tako što sam mislila da će biti i drugih komentara . Kada sam videla da nema i kako sam imala tu šta da napišem , razmišljala sam o tome medjutim nisam nikada pokušala da napravim blog . E sada da li se može preneti to ćeš mi ti ili neko drugi reći
|
|
|
Poslao: 14 Apr 2014 16:00
|
|
ZLATIBOR
Toliko sam puta bila na Zlatiboru a zašto nisam ništa pisala, ne znam... Verovatno sam se ,,hvalila,, po temama u Pričaonici .
Trajalo je samo dva dana. Nezaboravna!
Možda sam u stvari ovaj put jedino i znala da me tamo čeka neko. Pa već me i ptice na grani poznaju i čini mi se da samo što me, gde god se pojavim ne pitaju ,,stigla si,,. Ne, naravno da nije bilo tako ali moje raspoloženje mi nije dozvolilo da drugačije razmišljam.
Volim da se na kraju vratim u svoj grad. Najlepši je na svetu. Dočekalo me je puno dvorište paperja sa topola koje se ne može ,,saplajati,, ali nisam gundjala kao i obično, sve mi je bilo lepo, ne samo što sam se vratila kući nego što sam sa sobom donela neograničeno puno pozitivne energije.
|
|
|
Poslao: 15 Apr 2014 01:19
|
|
U neko doba dana,setajuci na svom putu ka livadi,pored ''poljskog oltara'', devojka je ugledala stari hrast dzinovske velicine.U nekom trenutku,se zaustavi i decaku koji se divio hrastu izusti:''To drvo je beskorisno.Kad bi od njega covek sagradio brod ,vrlo brzo bi istrunuo..kad bi napravio neko orudje,slomilo bi se.Nista se korisno ne moze uciniti sa tim drvetom,zato je i dozivelo toliku starost.''
Ali te iste veceri u svom konacistu,kada je devojka zaspala,u snu joj se javio stari hrast i rekao:''Zasto me ti poredis sa svojim gajenim drvecem kao sto je beli glog,kruska,narandza i jabuka,i svim drugim koje radja plodovima?I pre no sto njihovi plodovi sazru,ljudi ih opsedaju i unistavaju.Njihove su grane slomljene,njihove grancice pokidane..Njihov im dar samo stetu donosi i to drvece ne moze da prozivi svoj prirodni vek..Tako to biva svugde,i ja sam odvajkada nastojao da postanem sasvim beskoristan..Ah,jadna moja!Pomisli:da sam na bilo koji nacin bio od koristi,zar bih mogao ovoliko izrasti?Osim toga,i ti i ja smo ziva bica,i kako se moze jedno bice do takvih visina uzdici da sudi o ono drugom..Ah ti beskorisna smrtnice,sta ti znas o beskorisnom drvecu?"
Devojka se probudi i razmisli o svom snu,a kada ju je decak kasnije upitao zasto bas to drvo sluzi da stiti.''poljski oltar'',ona mu je odgovorila"Ma,da te vise nisam cula ni jednu rec da si kazao!Drvo je namerno izraslo na tom mestu jer bi mu na bilo kom drugom ljudi mnogo zla naneli..Da ono nije drvo koje stiti ''poljski oltar'',mozda bi ga vec posekli.''..
I eto,razumela je svoj san..Uvidela ,da je ispunjenje vlastite sudbine najveci ljudski uspeh i da svi njeni utilitaristicki stavovi moraju da uzmaknu pred zahtevima njene nesvesne psihe..
Dakle..tamo ,gde je uvek ceka neko!!!
Drvo simbolizuje proces individuacije koji ocitava lekciju nasem krakovidom egu..
Poljski oltar ispod drveta(okrugle ili cetvrtaste strukture obicno simbolizuju Jastvo kome ego mora da se pokori kako bi ispunio proces individuacije..)
Jastvo-totalnost celovite psihe..
Poljski oltar-neobradjen kamen bez ukrasa...
Covek ponekad oseca da nesvesno, na njegovom putu ,predvodi,kao da prati neki tajanstveni nacrt..To je kao ''kad nesto pilji u mene'',nesto sto ja ne vidim,ali ono vidi mene.....
Tamo me on uvek ceka..
Beskorisno je kradomice se osvrtati na to,kako se neko drugi razvija ,jer svako od nas ima jedinstven zadatak samoostvarenja.
|
|
|
Poslao: 17 Jun 2014 13:22
|
|
Samo jedan dan u Subotici. ,
Trajao je večnost. Obično kada ti je lepo , lepo se osećaš vreme brzo prolazi a kod mene obrnuto. Verovatno sam podsvesno želela da traje što duže, jer imala sam taj dan mnogo divnih trenutaka. Svadba; prelepa mlada a i mladoženja, srećni roditelji , lep restoran, ok muzika sve je to slika svakog ovakvog slavlja.
A ja sam samo čekala da se skupi sva rodbina, sa mladine strane, to je ono što sam iščekivala, braću od stričeva koju nisam videla godina, njihovu decu, sestre o Bože koliko ih je bilo. Moram samo da se osvrnem na detalj da sam ušla kod brata koji je udavao ćerku, naravno prilazila svima, mnoge nisam odmah ni poznala . Preko puta mene sedi mladji čovek, isto se ponašamo tj, ne znamo se.
Neki od navedenih su ponekada i dolazili kod nas jer je moj otac jedini živi brat njihovom ocu. Mnogi nisu ali ih se sećam. Svaki moj odlazak u divno selo pored Bosanske Krupe za mene je bio doživljaj, odbijala sam odlaske na more u ime Bosne. Sećam se jednog stričevog sina , bio je relativno mali kada sam ja kao devojčurak ili već devojka zadnji put bila tamo, obožavala sam ga, slepo me je pratio gde god sam išla, pomagao... Posle mog zadnjeg odlaska tamo znači pre tridesetak godina, nisam ga više videla, a želela više od svega. Da, da to je bio taj mladi čovek i nažalost morali su nas ,,upoznavati,,!Jedan divan dan, beskrajno mnogo pitanja i odgovora, a ko zna koliko ih je ostalo neizrečenih. Velika i i ipak srećna porodica bez obzira na okolnosti, razbacana na sve strane sveta, Banjal Luka, Prijedor, Bratunac...
Ovo zadovoljstvo je uveličalo i to što su i naša deca bila prisutna, naravno vrlo brzo se zbližila i držali se jedni drugih.
Šta je lepše od ovoga, skoro svi Grbići na jednom mestu, konačno.
..
|
|
|
Poslao: 18 Jun 2014 11:03
|
|
Ne znam da li je u ovoj temi '' Tamo gdje me uvek čeka neko...'' posvećena rodnom gradu, ili za koji nas vežu neke lijepe uspomene.. ja neću pisati o gradu, već o jednoj osobi koja me uvijek čeka, kojoj osjećam da sam jedino dobrodošao..to je moja deka.
To je prva osoba koju sam upoznao, prva kojoj sam osjetio dušu.. vjerovatno je on jedini koji mi je dozvolio da ga upoznam..U početku nisam bio toliko vezan za njega. Nisam volio noći prespavane kod njega i bake, bez majke. Kod njih bih ostajao jednom sedmično, spavao bih u noći između subote i nedelje.
Kako su dani, sedmice i mjeseci prolazili sve više sam ga više volio. Sve mi je više značio u životu. Davao mi je sve što mi je bilo potrebno, pa čak i više. Upoznavao me sa životom, bio je jedini koji me je onako pravo spremao za njega. Učio me pravim vrijednostima, pravim stvarima.. Vremenom je postao glavna tačka u mom životu. Naravno moj otac i moja majka mi pružaju puno ljubavi i pažnje.. ali...
Vrijeme je prolazilo, došao sam do 8 godine, više nisam htio da idem kući, samo sam slušao njegove priče, volio sam da slušam kako su se on i baka upoznali, pa onda ona priča kada su bili napadnuti na brodu i tako sve dok ne zaspim, od jutra do uveče.. Vremenom njegov glas je postao moj, njegova osjećanja su postala i moja.. plakao bih kada bi on pustio suzu, bio je emotivac..kao i ja.. Stigla je 12-ta godina, godina kada sam polako ulazio u pubertetu, već tu sam radio razne stvari koje nisam trebao. Ozdvajao sam se u društvu po hiperaktivnosti i nestašluku.. postajao sam sve gori, kod njega nisam išao punih mjesec dana, radio sam stvari za koje sada ne mogu da povjerujem. U tom nekom periodu počele su i neke loše priče za mene, za koje mi se i porodica zacrvenjela iako su svi znali da potičem od poštene i ugledne porodice. Ponovo sam pošao kod đeda, koji je bio duplo mršaviji iako prije mršavac.. sa 70kg čini mi se da se spustio na 50kg, ali nisam mario za to ( hm..''mario''.. tako se i zvao '' Mario'' ).. kada sam ga pogledao u oči, vidio sam da mi je podrška, vidio sam u njegovim očima da zna moju dušu, da zna da nisam takav. Kada su svi izgubili nadu u mene, on me zagrlio i opet mi pričao svoje priče kao kada sam bio mali, ali ovaj put sa drhtavim glasom... ni za to nisam mario..14-ta godina, javljeno mi je da mi je moja jedina podrška, moja jedina snaga kada nisu ni roditelji vjerovali u mene preminula. Tada mi je majka rekla da je bio bolestan godinu dana, da je svakim danom umirao, a da ja jedini za to nisam znao. Plakao sam, prvi put u životu sam plakao, prvi put onako da se gušim.. Radi njegove smrti razboljela mi se i baka, bila je pred smrti imala je težak zahvat na mozgu. Posle te operacije nije više ista osoba, nikog nije željela u svojoj blizini, zatvorila se u sobu.. ne znam zašto krivio sam sebe za sve.. posle 3-4 dana, pokucao sam na vrata njene sobe, za čudo pustila me unutra. Tom prilikom mi je rekla, da sam ja jedini radi kojega je nastavila da živi, da ja jedini i dalje nosim dio njega u sebi.. prvi put sam se osjetio bitnim u životu..
Svakih mjesec dana idem na njegov grob, već 4 godine. 4 godine od kad moji roditelji ne znaju gdje nestanem na čitav dan svakog 14. u mjesecu. To je osoba koja me uvijek čeka gdje god da je..To je osoba kojoj ću uvijek biti dobrodošao.. To je osoba kojoj ja sada pričam svoje priče iz svojeg života, i osjećam da me čuje i da ih sluša. To je osoba, bez koje ja danas ne bi bio to što jesam.
|
|
|
|
