|
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
ULOGA PSOVKI
Psovanje je omiljena i neiskorenjiva navika našeg sveta. Nju upražnjavaju i stari i mladi, obrazovani i neobrazovani, po gradovima i selima. Psuju muškarci, psuju žene, psuju čak i gimnazijalke, na javnom mestu, i na sav glas... Mazno, po beogradski: Beeenti... Na ulici i u kafani, za poslom i pri odmaranju, u oštrom sporenju i prijateljskom ćaskanju, svuda se psuje.
Zanimljivo je da je, od sredine šezdesetih godina, psovka počela prodirati u pozorišne komade i u filmove, u prozu i poeziju. U povesti psovanja to je novost. Kako da razumemo ovu pojavu? Da li je prodor psovki u umetnost, i, uopšte, u pisanu književnmost, znak osvajanja novih prostora slobode, ili je u vezi sa opštim srozavanjem kulturnih i civilizacijskih merila?
U monografiji o Karađorđu, Milan Đ. Milićević je zabeležio omiljenu Voždovu uzrečicu: "Kojekude, po duši te!" nikad nećemo saznati da li je, u toj psovci, sam Karađorđe izbegavao glagol, ili ga je pisac, iz obzira prema pristojnosti, izostavio. Ni psovač, ni zapisivač, takvih obzira, u našem vremenu, ne bi imali.
Ponešto iskrivljeno Vukovo načelo (Piši sve što govoriš, govori sve što ti padne napamet) nikad se kod nas nije doslovno primenjivalo. Pod pritiskom vojvođanskog sveštenstva i dela nezadovoljnih pretplatnika, Vuk je iz drugog izdanja Rječnika izbacio tzv. "bezobrazne reči". I u međuratnoj prozi gotovo je nemoguće naići na psovku: izvesnoj vrsti autentičnosti građansko društvo je pretpostavljalo hipokriziju. Vinaver, raspusnik jezika, u prevodu Gargantue, te u Hiljadu i jednoj noći, ume da bude raskošno lascivan, ali ni kod njega nema sirovih reči i vulgarnosti. On nam pokazuje kako se sve tajne Erosa mogu iskazati, a da se onih desetak imenica i glagola ne reknu. Pisanje je, između ostalog, igra zasnovana na poštovanju izvesnih konvencija. Naši su preci preko određenih reči bacili veo, kao što su oko bedara opasali krpe, pa su nam tako zaveštali neke običaje čijim se ukidanjem mnogo više gubi, nego što se dobija. U normalnim okolnostima, u uslovima istinske slobode, ljudi i ne osećaju potrebu za kršenjem te vrste zabrana. Do ovakvih pobuna dolazi u razdobljima očajanja.
To se kod nas desilo šezdesetih i sedamdesetih, u Beogradu i u Zagrebu. Preko noći su skinute zabrane sa tog dela leksike. Ako se neke važne stvari nisu smele reći ni napisati, moglo se, barem, psovati.
Negde sam pročitao da se u veštini psovanja sa nama mogu porediti jedino Mađari i Turci, za kojima ne zaostaju mnogo ni Rusi. Dakle, sve odreda narodi koji s Istorijom nisu imali sreće. Možda otuda potiče i njihova sklonost ka skarednim pretnjama i ruženju. Psovka je to: izraz nemoćnog, metafizičkog besa protiv sudbine. Gnev, što stvari teku tako kako teku. Zato, valjda, zapadnjak psuje mnogo manje, i čednije. On svoju ljutnju iskazuje izrazima kao što su: Dođavola!, Nosi se!, Odbij!, Gade!, Đubre!, Beži mi s očiju! Seksualni rečnik se koristi neuporedivo manje nego kod nas. Kad razjareni Francuz rekne "A tvoja sestra?", nije sasvim jasno šta joj želi. Merila pristojnosti tako su visoka, da se i reč kurva izbegava. U naslovu svoje drame, Sartr je tu reč naznačio tačkicama; La P... respectueuse. Englesko Fuck off! je grubo, ali je izrazito defanzivno. I mi kažemo Skini mi se!, samo se to kod nas ne računa u pravu psovku. Mi pretimo na sasvim drugi, aktivniji način.
Naše psovke izražavaju očajničku mržnju prema životu, one su nošene rušilačkom željom da se sve obezvredi i ponizi. One su, uz to, građene na osećanju da je seks vid mučenja i unižavanja partnera, radnja u kojoj muškarac ima apsolutnu prednost, i u kojoj pasivna strana ne može uživati, nego joj je dano samo da trpi.
Psovkom se, dakle, jednim potezom čini ispad prema ustrojstvu života, i prema govornim konvencijama. Sa svakim takvim ispadom ukreše se, za časak, varnica slobode. Uzmu li se u obzir uslovi u kojima već pola veka živimo, može se razumeti zašto su, šezdesetih i sedamdesetih godina, psovke, najednom, počele prodirati i u umetničku prozu. Mora da je, onih godina, ćutanje i uzdržavanje bilo prevršilo svaku meru.
Zbog dugogodišnjeg izbegavanja, u ovoj se vrsti reči bila nakupila znatna izražajna energija. Glagoli koji kazuju seksualne radnje, ili imenice koje u tim radnjama igraju ključnu ulogu, spadaju u "jače" reči svakog jezika. Psovkama je, doduše, osnovno značenje tih glagola iskrivljeno, ideja uživanja zamenjena je idejom mučenja. Psovač bi želeo da sve što mu nije po volji baci na postelju i mužjački izgazi, ponizi, smrvi! Ako već nema drugog načina da sa neprijatnim stvarima iziđe na kraj, onda ih treba ... sve do jedne!
Naročito se slasno psuje na pozorišnim daskama, i u filmu. Tamo se sloboda psovanja potvrdila kao jedno od prvih, najlakše izborenih građanskih prava. Muka se godinama skupljala, lišavanja su se množila, a onda je sve to, o čemu se ćutalo, grunulo, kroz psovke, sa pozorišnih daski.
I dramski pisci, i scenaristi, radosno su prihvatili ovu olakšicu u vođenju dijaloga. Ako ne znaš šta da rekneš, opsuj, i psovka će reći sve, što smeš i ne smeš, što umeš i ne umeš da kažeš... Vredi čuti kako slasno psuje Danilo Stojković u "Balkanskom špijunu"! Psovka tu iskazuje sva moguća nezadovoljstva, krši ko zna kakve zabrane, a opet, kako god moćna bila, istovremeno je bezopasna. Iza nje se svašta krije, a ništa se jasno ne vidi. Možeš opsovati ceo svet i dva sela više, i da to ne bude kažnjivo. Navođenje pojedinih ličnosti iz tog sveta još kako pada pod udar krivičnog zakona.
Biće da smo, tih godina, počeli gubiti poštovanje prema društvu, da smo se stali opuštati. Od ovih se izraza, naime, uzdržavamo kad smo sa starijima i nepoznatima, i uopšte, sa osobama dostojnim poštovanja. Inače, biva da opsujemo kad nas niko ne gleda i ne sluša: kad god se opustimo, kad postanemo prirodni, preko usana nam pređe psovka. Ako smo obuzeti boljim osećanjima i uzvišenijim mislima, psovanje samo od sebe otpada...
Iskorenjivanje psovki pretpostavlja, dakle, izvesno oplemenjivanje življenja i mišljenja. Psovke se povlače sa kroćenjem divljine, sa savlađivanjem nagonskih trzaja: psovka je istovetna sa refleksom uzvraćanja udarca. Neprestano smo spremni da odgovorimo na napad: na napad verbalni, ili fizički, gotovo je isto.
Umetnost takve impulse može pokazivati i prikazivati, ali ih ne bi smela podsticati, ili se previše na njih oslanjati.
Slobodnom upotrebom psovki ukida se jedan oblik hipokrizije, poništavaju se razlike između privatnog i javnog, kućnog, uličnog i književnog jezika. Upotreba nepristojnih reči ne mora da znači raskid sa višim merilima kulture. Kad psovku upotrebi istinski umetnik, mi je nekako primimo. Samo, istinski umetnik je u stanju da sve preobrazi i oplemeni. U svakodnevnom životu, granica između kulture i nekulture i dalje je vidna i jasna. Nema zdravog ustrojstva sveta bez određenih pravila, pa i zabrana.
Svaki put kad se u dijalogu, ili u opisu, učini da bi se "nepristojna reč" mogla izostaviti, a da spis ne izgubi na snazi i izražajnosti, sa izostavljanjem ne treba oklevati. Psovku koriste dobri, ali, još više, loši pisci; oni koji su lenji i nesposobni da nađu tačnu i jaku reč, pa posežu za divljinom. Oni koji idu linijom najmanjeg otpora.
Zabranjeno nije isto što i nerecivo. A iskazati se do kraja ne znači govoriti ne birajući sredstva.
|
