offline
- Black Orchid
- Na pola puta...
- Pridružio: 22 Nov 2003
- Poruke: 1978
- Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti
|
Ella, 13. jan. 2007 ::
Već sam ti pričao to
Da li znaš, i ja sam nekada imao grad, ulice...
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol...
nekada...
prašnjava slika i cesta od sna... curice...
drugova pjesma... u duši se budi djetinjstvo...
zamisli... miriše lipa.... i ljeto je tu...
kasnije snijegovi...
pramen sam magle pod neonskim svijetlom u zimu...
pričam ti... imao sam druga k'o brata ja...
sada pustinja...
čežnjiva pisma... Pacifik od tuge i sjećanja...
kažu sudbina...
ta kurva bol ime mora imati... i razlozi...
milion priča, al' svaka vodi samo do pustoši...
pitam da li znaš...
a znam da ne znaš niti ćes ikada shvatiti...
a i zašto bi...
oprosti, to gorka tečnost iz mene gluposti govori...
nije nostalgija...
ta je romantično, nevino čedo, spram ovih stanja...
neću da spominjem, rat i užase,
politiku, i slična sranja...
neću da ponavljam... pravda ne postoji...
ta to je jasno bar...
hoću da dopustim suzu ljubavi,
sa njom sam divan par.
kasno je, znam... curi noć...
svaka je mala vječnost za mene.
da, znam, moraš poć,
o kako nervira kad zadnji autobusi se izgube...
pitam, ...da li znaš i ja sam nekada imao grad, ulice...
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol...
ah, već sam ti pričao to.
(Rade Šerbedžija)
kad bi znala... koliko sam je puta citirala, slala... njome bih samu sebe ubijala, da me to "nekada imala" nije vec i previshe...
jucher me nanovo uhvatilo... "u dushi se budi djetinjstvo"... (i prichah, opet, i opet... i rasplakah kao retko... i bi mi i bolje i gore...)
ali mani... nema pa nema, i kraj, i novi pochetak, i nije isto, nit ce bit, nego tek kao neuspjeli drugi dio uspeshnog filma, ali to je sve shto imash...
umrijeti nije strashno, ni zaboravit, kao gumicom obrisano, nije strashno, ali zhivet dalje kada je neko uzeo olovku i precrtao cijeli jedan zhivot, tako da ga i dalje "vidish" i osjeccash, a nema ga .....
"...I jednog jutra se probudi, jednog dana koji ce kasnije zaboraviti, i odjednom lezhi u krevetu nesposoban da ustane, pogodjen oshtrim zracima svetla, bez ikakvog oruzhja i hrabrosti da zapochne novi dan. Kad zatvori ochi da bi se zashtitio, sklizne natrag u san i pluta u nesvesno stanje prozhivljavajuci ponovo svaki proshli trenutak. Propada i propada ne uspevajuci da glasno krikne (i glas mu je oduzet, sve mu je oduzeto!)..."
(I.Bahman, 30. godina)
"Umrijeti, to je samo gledati unutra; otvoriti zhivot jedino prema unutra, biti tvrdjava neosvojiva za zhive iz zhivota."
J. R. Jiménez (1881-1958-)
stoga... neka je i losh, kino je kino... vrti se aparat, vrti traka, show ide dalje... onaj unutra jest lijep, ali to su samo pohranjene slike koje znaju ozhivjeti, ali nisu uistinu zhive... vishe ne... a svijet se okrece u hiljadu boja...
treba napravit mjesta za nove slike...  (a barem papiru ili ovdje mozhe svak bez isprichavanja isprichati stare ; ) )
"Podigli su zastor i ja chekam dalje."
|
