eat. pray. love.

2

eat. pray. love.

Nisam gledala film, niti čitala knjigu (još), ali sam slušala ovo i svidjelo mi se:

http://www.ted.com/talks/elizabeth_gilbert_on_genius.html
mnogo lep govor liz gibert na ted-u

ovako to izgleda u tekstu, na nasem, tako su bar oni tamo preveli:

Ја сам писац. Писање књига је моја професија, али и више од тога, наравно. То је и моја животна љубав и фасцинација. И не очекујем да ће се то икада променити. Кад сам то рекла, нешто чудно се десило недавно у мом животу и мојој каријери, што ме је навело да преиспитам своју везу са овим послом. Чудно је што сам недавно написала књигу, мемоаре под називом "Једи, моли, воли", која је, за разлику од свих мојих претходних књига, изашла у свет из неког разлога, и постала велика мега-сензација, интернационални бест селер. Резултат тога је да сада, где год да одем, људи ме третирају као да сам проклета. Озбиљно - проклета, проклета! Прилазе ми, забринути и кажу "Зар се не бојиш - зар се не бојиш да никада нећеш моћи то да надмашиш? Зар се не бојиш да ћеш целог живота писати и да никада више нећеш написати књигу за коју би неко уопште марио никада?"

То баш теши, знате. Било би и горе, да се не сећам да пре 20 година, када сам почела да говорим људима - када сам била тинејџерка - да желим да будем писац, да се нисам сусретала са истом врстом реакције која потиче из страха. Људи су говорили "Зар се не бојиш да никада нећеш успети? Зар се не бојиш да ће те убити понижење због одбачености? Зар се не бојиш да ћеш целог живота радити на тој вештини и да ништа из тога неће произаћи и да ћеш умрети на гомили пропалих снова са пуним устима горког пепела неуспеха?" (смех) Само тако, знате.

Одговор - кратак одговор на сва та питања је "Да". Да, бојим се свих тих ствари. И одувек се бојим. И бојим се још неких ствари поред тога, које људи не могу ни да замисле. На пример, морске траве и других страшних ствари. Али када се ради о писању, у последње време се питам - зашто? Знате, да ли је то разумно? Да ли је логично да очекујемо да се људи боје посла за који верују да су постављени на Земљу да ураде? А шта је то посебно код креативних подухвата што чини да смо јако забринути за ментално здравље једни других на начин који друге професије не изазивају? Мој тата на пример, био је хемијски инжењер, и не сећам се да је икада, за његових 40 година каријере неко питао да ли се он боји да буде хемијски инжењер. Та блокада хемијског инжењеринга, Џоне, шта је с тим? То није тако изгледало, знате. Али, будимо фер, хемијски инжењери као група заиста нису током векова изградили репутацију манично-депресивних алкохоличара. (смех)

Ми писци, ми некако имамо ту репутацију и не само писци, него људи који су креативни на свим пољима, изгледа да имају ту репутацију да су ужасно ментално нестабилни. Само треба да погледате веома суморан број смрти заиста величанствених креативних умова, само у двадесетом веку, који су умрли млади и често од своје руке, знате. А чак и онe који нису буквално починили самоубиство на неки начин је убио њихов дар. Норман Мејлер (Norman Mailer) је у последњем интервјуу, баш пре него што је умро, рекао "Свака од мојих књига ме све више убија". Необична изјава о сопственом животном делу. Али више ни не трепнемо када чујемо да неко ово каже јер такве ствари слушамо већ толико дуго, и некако смо потпуно интернализовали и колективно прихватили то становиште да су креативност и патња некако нераскидиво повезане и да ће умеће на крају, увек довести до патње.

Питање које желим да поставим свима данас је да ли је вама та идеја ок? Да ли вам је то у реду - јер посматрате то чак и са пар центиметара удаљености - али мени уопште та прептоставка није у реду. Ја мислим да је грозна. И мислим да је и опасна, и не желим да се преноси у наредни век. Ја мислим да је боље да охрабрујемо велике креативне умове да живе.

И засигурно знам да би, у мом случају - у мојој ситуацији - било веома опасно за мене да склизнем том црном стазом претпоставке, посебно ако узмем у обзир то да сам тренутно у својој каријери. Што је - мислим, видите, прилично сам млада, тек ми је око 40 година. Још имам можда четири деценије рада у себи. И највероватније је да ће било шта што напишем у наредно време свет процењивати као дело које је уследило после застрашујућег успеха моје последње књиге, зар не? Рећи ћу отворено, пошто смо сви на неки начин овде пријатељи сада - врло је вероватно да је мој највећи успех иза мене. О забога, каква помисао! Знате, то је помисао која би могла навести особу да почне да пије џин у девет сати ујутру, а ја не желим да будем таква. (смех) Желим да наставим да радим посао који волим.

Тако питање постаје - како? Изгледа ми, након много промишљања, да је начин на који могу да радим, како бих наставила са писањем, то да морам да направим некакав заштитни психолошки оквир. Морам на неки начин да направим безбедно одстојање између себе, као писца, и моје природне стрепње о томе каква ће бити реакција на то писање. Док сам у протеклих годину дана тражила начине да то урадим, гледала сам кроз време и покушавала да пронађем нека друга друштва и видим да ли су они можда, за разлику од нас, имали боље и паметније идеје о томе како помоћи креативним људима да управљају битним емоционалним ризицима креативности.

И то истраживање ме је одвело до старе Грчке и Рима. Испратите ме, јер прича се заокружује. Али, стара Грчка и стари Рим - људи тада нису веровали да креативност долази из људских бића, ок? Веровали су да је креативност божанско присуство које долази људима из неког далеког и непознатог извора, из далеких и непознатих разлога. Грци су ова божанска присуства креативности славно називали "демони". Сократ је веровао да има демона који му је говорио мудрости издалека. Римљани су имали исту идеју, али они су тај бестелесни креативни дух звали "геније". Што је одлично, јер Римљани нису стварно мислили да је геније нека изузетно паметна особа. Веровали су да је геније неко магично божанско биће, за које се веровало да буквално живи у зидовима уметниковог атељеа, као кућни вилењак Доби, и који излази и некако невидљиво помаже уметнику у његовом раду и обликује исход тог рада.

Тако изузетно - ту је, управо ту, та дистанца о којој причам - тај психолошки оквир који вас штити од резултата вашег рада. И сву су знали да то овако функционише, зар не? Тако је давни уметник биo заштићен од неких ствари, на пример од превише нарцизма. Ако је ваш рад био изузетан нисте могли да преузмете све заслуге, сви су знали да имате тог бестелесног генија који вам помаже. Ако ваш рад пропадне, није све ваша кривица, знате? Сви су знали да вам је геније мало кљакав. Дуго су људи на западу о креативности размишљали на овај начин.

А онда је дошла Ренесанса и све се променило имали смо ту велику идеју, а идеја је била да ставимо једно људско биће у центар универзума изнад свих богова и мистерија, и нема више места за мистична створења која примају наређења од узвишених. То је почетак рационалног хуманизма и људи почињу да верују да креативност у потпуности долази из саме индивидуе. И по први пут у историји могли сте чути људе како говоре да је овај или онај уметник геније уместо да има генија.

И морам вам рећи да мислим да је то била велика грешка. Знате, ја мислим да је дозвољавање некоме, једној обичној особи, да верује да је носилац, знате, извор и суштина свега божанског, креативног, непознатог, вечне мистерије, само стављање за длаку превише одговорности на осетљиву људску психу. Као да замолите некога да прогута Сунце. То потпуно криви и мења его, и ствара сва та незамислива очекивања од достигнућа. Мислим да тај притисак убија уметнике последњих 500 година.


И ако је то истина, а ја мислим да јесте, поставља се питање - шта сада? Да ли можемо ово другачије да радимо? Можда да се вратимо до неког још старијег схватања везе између људи и креативне тајне. Можда не. Можда не можемо једноставно да обришемо 500 година рационалне хуманистичке мисли у једном говору од 18 минута. И у овој публици вероватно има људи који би с правом научно посумњали у присуство вила које прате људе наоколо и посипају вилински прах на њихове пројекте и ствари. Вероватно вас нећу све навести да сложите са мном у овоме.

Али питање које желим да поставим је - а зашто не? Зашто не бисмо о томе мислили на овај начин? Јер има исто толико смисла као и било шта друго што сам чула као покушај објашњења крајње луде каприциозности креативног процеса. Процеса који, као што зна свако ко је икада пробао да направи нешто - а то су углавном сви овде - није увек рационалан. И уствари, који је некада потпуно паранормалан.

Недавно сам се сусрела и упознала са изванредном америчком песникињом Рут Стоун (Ruth Stone), која је сада у својим деведесетим, али је целог свог живота песникиња, и рекла ми је да, када је одрастала у руралној Вирџинији, и радила у пољима, рекла је да би осетила и чула да јој песма долази преко пејзажа. Каже да је то било као громогласан налет ваздуха. И обрушио би се на њу преко поља. А она је осетила да долази, јер се тресла земља под њеним ногама. Знала је да у том тренутку може да уради само једну ствар, а то је било, њеним речима, да "трчи као гоњена". И трчала би као гоњена до куће а песма би почела да је јури, а ствар је била у томе да је морала да стигне до папира и оловке довољно брзо да би, кад протутњи кроз њу, могла да је ухвати и зароби на папиру. Некада не би била довољно брза, па би трчала и трчала, трчала и не би стигла до куће а песма би прошла кроз њу и она би је пропустила, а песма би наставила да иде преко пејзажа, трагајући, како је рекла, "за другим песником". А били су и случајеви - ово никада нисам заборавила - рекла је да су били случајеви када би је замало пропустила. Тако она трчи у кућу, тражи папир, а песма пролази кроз њу и она граби оловку баш у моменту кад песма пролази кроз њу, и онда, посегла би другом руком и ухватила би је. Ухватила би песму за реп и повукла је уназад у своје тело док ју је записивала на папир. У овим случајевима, песма би се појавила на папиру савршена и нетакнута, али уназад, од последње речи до прве. (смех)

Када сам чула ово, помислила сам - то је језиво, управо такав је мој креативни процес. (смех)

Мој процес нијe само то - ја нисам проводник! Ја сам мазга, и ја морам да радим тако што морам да устанем у исто време сваког дана, и да се знојим, напрежем и гурам кроз то, на непријатан начин. Али чак и ја, као мазга, и ја сам се сусрела са тим понекад. Претпостављам да сте и ви. Знате, чак су и кроз мене рад или идеје пролазили из неког извора који стварно не могу да идентификујем. А шта је та ствар? И како да се односимо према томе, а да не изгубимо разум, него да га уствари сачувамо?

За мене, најбољи савремени пример тога, који знам, је музичак Том Вејтс (Tom Waits), кога сам интервјуисала пре неколико година за један часопис. И разговарали смо о овоме, знате Том је већином свог живота био оличење измученог савременог, модерног уметника који покушава да контролише и управља и доминира над тим креативним импулсима којима је немогуће владати и који су потпуно интернализовани.

[b]Онда је остарио, постао мирнији, и једног дана, како каже, возио се аутопутем у Лос Анђелесу, и тада му се све променило. Вози он тако и одједном чује делић мелодије који му долази у главу, како инспирација често и долази, недокучиво и мучно, и он је жели, знате, она је дивна, и он жуди за њом, али нема начин да је ухвати. Нема парче папира, нема оловку, нема диктафон.

Почиње да осећа како се сва она стара непријатност појављује у стилу "Изгубићу ово и онда ће ме ова песма прогонити заувек. Нисам довољно добар и не могу то да урадим." И уместо да паничи, само је стао. Зауставио је цео тај ментални процес и учинио нешто потпуно ново. С

Само је погледао у небо и рекао "Извини, зар не видиш да возим?" (смех) "Да ли тренутно изгледам као да могу да запишем песму? Ако заиста желиш да постојиш врати се у неком погоднијем тренутку када могу да се побринем за тебе. У противном, иди гњави неког другог данас. Иди гњави Ленарда Коена (Leonard Cohen)."

Цео његов процес рада се после тога променио. Не рад, рад је и даље често био мрачан као и увек. Али процес, и та тешка непријатност која га окружује се ослободио када је избацио генија из себе, где је правио само невоље, и пустио га тамо одакле је и дошао, и схватио да то не мора да буде унутрашња, мучна ствар. Може да буде посебна, чудесна, бизарна сарадња или разговор између Тома и те непознате, спољне ствари, која није баш у потпуности Том.

Када сам чула ту причу, почео се да мења начин на који и ја радим и већ ме је једном спасао. Та идеја ме је спасила када сам била усред писања "Једи, моли, воли", када сам упала у једну од оних пукотина очаја у коју сви упаднемо када радимо на нечему, а то не иде и почињете да мислите ово ће бити катастрофа, ово ће бити најгора књига која је икада написана. Не лоша, него најгора књига икада написана. И почела сам да мислим да би требало да баталим тај пројекат. Али онда сам се сетила како је Том причао отвореном небу и пробала сам то. Дигла сам лице са рукописа и усмерила своје коментаре према празном углу собе. Наглас сам рекла "Слушај ти, ствари, обоје знамо да, ако ова књига није изузетна, то није у потпуности моја кривица, зар не? Јер, можеш да видиш да улажем све што имам у ово, немам више од овога. Ако желиш да буде боље, мораш да се појавиш и урадиш свој део посла. ОК. Али ако то не урадиш, знаш, ко те шиша. Ја ћу наставити да пишем у сваком случају, јер то је мој посао. И молим, волела бих да се забележи данас да сам се ја појавила да урадим свој део посла." (смех)

Јер - (аплауз) на крају је тако - вековима раније, у пустињама Северне Африке људи су се окупљали под месечином због светих плесова и музике који би трајали сатима и сатима, до зоре. И увек су били величанствени јер су плесачи били професионалци и били су одлични. Али с времена на време, веома ретко, нешто би се десило и један од тих плесача би постао узвишен. Знам да знате о чему причам, јер знам да сте сви видели, у неком тренутку свог живота, овакав наступ. Као да би време стало, а плесач би прошао кроз неки пролаз и није радио ништа другачије него иначе, као претходних 1000 ноћи, али све би се ускладило. И одједном, изгледало би као да више није само човек. Био би осветљен изнутра и осветљен одоле и сав запаљен ватром божанског.

Када би се ово догодило, тада, људи су знали шта је то, знате, звали су га правим именом. Саставили би руке и почели би да певају "Алах, Алах, Алах, Бог, Бог, Бог." То је Бог, знате. Занимљива историјска фуснота - када су Мавари извршили инвазију на јужну Шпанију, донели су са собом овај обичај а изговор се током векова променио из "Ала, Ала, Ала" у "Оле, оле оле", што и даље можете чути током борби бикова или фламенко плесова. У Шпанији, када би извођач урадио нешто немогуће или чаробно, "Ала, оле, оле, Ала, очаравајуће, браво", несхватљиво, ето га - искра Бога. Што је супер, јер нам је то потребно.

Али варљиви део наступа следећег јутра, за самог тог плесача, када се пробуди и открије да је уторак, 11 пре подне и он више није искра Бога. Само је смртник који стари, са прилично лошим коленима, и можда се никада више неће уздићи на ту висину. И можда нико више неће певати Божије име док он буде плесао и шта ће онда он да ради са остатком свог живота? Ово је тешко. То је једно од најболнијих помирења које треба направити у креативном животу. Али можда то и не би било тако пуно агоније, да никада нисте ни поверовали да најнеобичније стране вашег бића потичу из вас. Можда ако бисте веровали да вам их је само позајмио неки незамисливи извор за неки одабран део вашег живота и да ће га дати некоме другом, кад ви завршите. Знате, ако о томе почнемо да размишљамо на овај начин, све се мења.

Овако сам ја почела да размишљам, и тако и размишљам последњих неколико месеци док радим на књизи која ће ускоро бити објављена, као застрашујуће и опасно очекивани наставак мог необичног успеха.

А оно што морам да говорим себи, када се стварно узбудим због тога, је, не бој се. Не буди обесхрабрена. Само ради свој посао. Настави да радиш свој део, шта год да је он. Ако је твој посао да играш, играј. Ако божанствени, апсурдни геније који је додељен твом случају одлучи да кроз твој рад прикаже неко чудо, само на тренутак онда "Оле!" Ако не, свакако плеши. И теби ипак "Оле!". Ја у ово верујем и мислим да треба да то да преносимо. "Оле!" теби, и поред свега, само зато што имаш обичну људску љубав и тврдоглавост да наставиш да радиш.

Хвала вам. (аплауз) Хвала вам. (аплауз)

Џун Коен (June Cohen): Оле! (аплауз)

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 854 korisnika na forumu :: 36 registrovanih, 4 sakrivenih i 814 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: -[CoA]-, ArmyBoss, bojank, BWG, darkangel, darkstar101, draggan, dragoljub11987, Dukelander, dule10savic, Faki-Valjevo, Georgius, GogiA, GreenMan, helen1, hyla, ivica976, Karla, krkalon, Lošmi, mane123, mgolub, Panonsky, Posmatrac77OKB, raykan, sap, Steeeefan, tanakadzo, TheDictator, trutcina, tubular, VladaNS1978, wizzardone, zlaya011, Zoca, zoranis