simultano

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Za vreme vozhnje nisu mogli mnogo da razgovaraju, na autoputu je uvek bio prisutan onaj oshtar zvuk, koji je poticao od vetra i brzine i oboje ih uccutkao, samo su pre odvajanja za Salerno koje chitav sat nisu mogli da pronadju osetili potrebu da napomenu ovo ili ono, jednom na francuskom, a onda opet na engleskom. On nije neshto narochito govorio italijanski, a ona je s vremenom ponovo otkrila ono staro pevushenje, modelovala je svoje nemachke rechenice i prilagodjavala ih njegovim nemarnim nemachkim rechenicama. Kako je samo uzbudljivo shto opet mozhe tako da govori, posle deset godina, to joj se sve vishe dopadalo, a pogotovu shto putuje s nekim iz Becha! Ali nije znala shta zbog toga jedno drugom treba da kazhu, samo zato shto oboje potichu iz istog grada i govore na slichan nachin. Mozhda je samo posle treceg viskija na terasi Hiltona poverovala da joj on neshto vracca, neki miris ili ton koji joj odavno nedostaju, neko avetinjsko oseccanje doma koga nigde vishe za nju nije bilo.
(...)
Gradovi su se rojili u nocci ...
(...)
... U pauzama iz termosa pije toplu vodu s medom, svako ima svoju metodu da premosti dan, ali uveche jedva mogu da drzhim novine u rukama, vazhno je da redovno chitam sve velike novine, moram da ostanem u toku sa frazama, novim izrazima, (...) To me unishtava, dodjem u hotel, popijem viski, nishta vishe ne mogu da slusham, ni da vidim, sedim tu iscedjena sa svojim fasciklama i novinama. (...)
Nemachki, on je gotovo nestao, rekao je, nama se bar tako chini, ali da li i drugi to pochinju da primecuju, shta mislish? Kad su poshli, ponovo je zapocheo: shta mislish, da li ce jednom postojati samo jedan jezik? Ona nije slushala ili zaista nije chula i na stepenicama se naslonila na njega, napravila se kao da skoro ne mozhe da hoda i on ju je povukao za sobom. Tu dois me mettre dans le draps tout de suite. Mais oui. Tu seras gentil avec moi? Mais non. Tu vas me raconter un tout petit rien? Mais bien, sûr, ça oui.
(...)
... a na kraju krajeva, glavno je bilo da je izmedju njih dvoje sve ishlo glatko, nishta se nije iskomplikovalo, a za nedelju dana ona ce odleteti u Holandiju. Njegova jedina uznemirenost poticala je odatle shto mu se pre nedelju dana u Rimu, one subote kad su se sreli uchinilo da se u njegovom zhivotu ponovo mozhe uspostaviti neshto jednostavno, neka zaboravljena, bolna radost, koja ga je na nekoliko dana toliko preobrazila da su i ljudi u FAO neshto primetili, izmedju well, well, okay okay, you got that? Ugasio je cigaretu, pospanost koja se jedva javila rasterala je muzika koja se prenela hodnikom, "Strangers in the night", pored njega su se otvorila vrata sobe, a on je tu stvar pomeshao sa "Tender is the night". Morao je da iskoristi ove dane na najbolji moguci nachin, u kupatilu je iznenada zagrgoljala voda, shumela je kroz cevi, ponovo se trgao, sad su oni pored njega opet glasno razgovarali, kakav nemoguc hotel, ovaj drhtavi noccni nemir, lo scirocco, sto proprio male, u Kalkuti je to valjda pochelo, a sad u Rimu se teskoba sve cheshce javljala, the board, the staff, novi projekat, tired, I'm tired, I'm fed up, ipak je u mraku napipao valijum 5, I can't fall asleep anymore without it, it's ridiculous, it's a shame, but it was too much today, ova jurnjava, a banka vec zatvorena, ali hteo je da pobegne iz grada sa njom, she is such a sweet and gentle fanciulla, not very young but looking girlish as I like it, with these huge eyes, and I won't have me hoping that it's possible to be happy, but I couldn't help that, I was immediately happy with her.
(...)
Ni Grchka vishe nije bila ono shto je bila nekad, ili jos juche, uopshte nishta vishe nije bilo onako kao prvi put, pre deset, petnaest godina, a kad samo zamisli shta se sve desilo u poslednjih dve hiljade godina. Poshto je jedva bio u stanju da sagleda i zamisli chak i taj mali vremenski raspon i svoju sopstvenu istoriju, izgledalo mu je silno i ludo da ovde jednostavno mogu piti kafu i posmatrati grchke hramove - come fosse niente, upala je, i on nije shvatio shta je mogla da pogodi od njegovih misli koje je zadrzhao za sebe i ni sâm ih nije sasvim razumeo. Sa kim je ranije gledala ove hramove to ga se naravno nimalo nije ticalo, ali zashto odjednom vishe nece da ih razgleda? On sigurno nije bio razlog, mora da je neshto drugo, ali ona je prichala o svemu i svachemu, a ono shto je do sada znao o njoj bilo je samo neshto o nekom shoku, but who cares, kao i to da joj je chesto ishlo loshe u zhivotu.

Jos kad ju je sachekao u Rimu u hotelu, polazak joj je izgledao kao obichna avantura, ali shto se vishe udaljavala od svog stajalishta koje joj je bilo vazhnije nego drugima dom, zbog chega je i udaljavanje od njega bilo mnogo rizichnije, oseccala se sve nesigurnijom. Vishe nije bila samopouzdana pojava u nekoj hali, u baru, projektovana u "Vogu" ili "Glamuru", u pravom trenutku i u pravoj haljini, gotovo nishta vishe nije nagoveshtavalo njen identitet, izgledala je kao proizvoljna osoba u izbledelim farmerkama i pretesnoj bluzi, sa koferom i torbom za plazhu, mogao ju je isto tako pokupiti i na ulici. (...) Sve shto je bilo u vezi sa vezama i prikljuchenjima, predstavljalo je njen zhivot i kad je on sad primetio njenu nervozu i neraspolozhenje, iz shale ju je povukao za uvo, non guardare cosi brutto. Hej, meni su ushi potrebne, veux-tu me laisser tranquille! Progutala je "chéri" jer je taj naziv nekad pripadao Zhan-Pjeru, (...) umela je da od "machen" nachini to make, faire, fare, hacer i delat', svaku rech je umela da na koturu obrne shest puta, samo nije smela da misli da machen zaista znachi machen, faire faire, fare fare, delat' delat', to bi njenu glavu moglo uchiniti neupotrebljivom i morala je da pazi da je jednog dana ne zatrpaju mase rechi.

.......................... , a prozreo je kako drugi uspevaju da se pretvaraju da znaju shta hocce, svi koje je poznavao. Prozreo je njihove priche, bilo da su poluistinite ili poluizmishljene, zhalosne, komichne ili luckaste, sve sami propali sluchajevi koji su stremili ka vishem, ka sve boljim mestima, sa P3 na P4, da bi ambiciozno chkiljili ka P5 ili bi se zaglavili ili pali unazad, kao da se penjanjem i padanjem mozhe nacci zamena za mesto koje je izgubljeno, za izgubljeni zanos, za izgubljenu radost, zauvek.
..........................
Da, rekao je rasejano, svetionik. Hocesh li voc'e? ..........................
(...)
... Bila je to samo Biblija koja u ovakvim hotelima predstavlja obavezni rekvizit. Sela je na nepospremljeni krevet i isto onako kao shto je chesto otvarala svoje rechnike da bi sujeverno potrazhila neku rech kao oslonac za taj dan postavljajuci tim knjigama pitanje kao svetilishtima, otvorila je i ovu knjigu. Za nju je to bio samo rechnik, zatvorila je ochi, napipala prstom gore levo i opet otvorila .........................."

( ^^ Ingeborg Bahman, odlomci iz priche "Simultano")


* * * * *


... iliti musaka vs. salata vs. kasha ...


Kada u sred najnormalnije nemachke rechenice trazhish clé umesto Schlüssel, iako bi chak i key bilo 'normalnije',

kada ono najintimnije, za sebe, pishesh na onom jeziku na kom ti prvo poteku misli ...


* * *


- Who's writing a book?!?
- You are.
- C'mmon...
...
- Who would buy it anyway?
- I will.
- Oh, that's reassuring. Just great. One of the very few who wouldn't need to pay for it.
- Really? But I would.., sorry, I will buy another example so I can, umm, verschenk it ...
- 'Verschenk it' ? Sounds great.
- You are great.
- I know.
- Sais-tu?
...

- Wart' mal... wie war das nochmal... wem würdest du es schenken?
- You, you, ... !
...

Ti amo...

...
- ¿Verdadero?
- ¿Sabés qué?
- Eines jetzt...


* * *


Kada posle vechere pochnete da trazhite svoju sholju za chaj da je operete, a uopshte niste pili chaj .....

i ne mozhete da se setite kako se zove Colin Farrell... <:

u know u might need a vacation

(I'll rest when I'm gone. *truly hope* )

till then... es läuft... "She's a maniac, maniac, ....."


(Black Orchid)