Trenirate li borilačku(e) veštinu(e)?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Бавим се борењем нешто више од 15 година при чему сам имао искуства са џудоом, нинђутсуом, теквондом, крав магом, вин чунуном, а на послу и специјалном физичком обуком намењеној специфичним војним јединицама. Некако се увек провлаче технике "самоодбране" које на изглед делују уверљиво све док преко пута себе не поставите неког ко вам не помаже или се чак и бори да изврши свој наум.
Ако већ постоји проблем са наведеним техникама који је уочљив и на самом тренингу чим се мало измене "правила игре" односно партнеру да могућност да не буде пасивни објекат на којем се изводи техника већ учесник са својом израженом намером зашто се толико инсистира на увежбавању техника за одбрану од нападача који не покушава да вас повреди?
У наставку је један занимљив текст који се бави управо наведеним проблемом:

+ Тренирате ли борилачку вештину?Када се помене термин “борилачке вештине” сматрамо да је у питању метод обуке вежбача за неки вид борења где се осим физичких аспеката негују и “духовни” аспекти односно, усавршавања моторичких и психолошких (мада чешће се ту убацује “духовност”) могућности . Стицајем околности, услед напредовања цивилизацијских тековина али и оружја које користе војне и полицијске јединице под борилачким вештинама подразумевамо стицање оних вештина које нам могу послужити и за физичку одбрану од неког нападача. У неким претходним периодима људског развоја под борилачким вештинама се сматрале све оне вештине које су нам омогућавале преживљавање на бојишту и зависиле су првенствено од статуса сваког појединца. Тако на пример прост сељак није имао исту обуку као и племић који се такмичио по турнирима и за чију обуку су трошене велике своте на добре учитеље борења при чему су се разликовали опрема и наоружање које су користили. У модерно доба где се за јавни ред и мир брину разне полицијске формације, где ратови нису толико чести па се чак велики део популације више и не обучава у војним вештинама, борилачке вештине посматрамо као неке вежбе које треба да нам дају довољно самопоуздања да можемо да се одбранимо од неког нападача на улици. Све претходно наведено довело је до тога да се често обука у борењу изводи као физичка припрема вежбача при чему се увежбавање разних техника користи као метод разоноде вежбача.

Сви волимо да видимо када неки мајстор изводи неку демонстрацију кроз слободан рад где његово мајсторство долази до изражаја али колико људи је стварно спремно да вежба да би постигао такав ниво рада? Да, одговор је прост - јако мали број вежбача је спреман да вежба ради усавршавања својих борилачких могућности. Разлози су разнородни, од пацифизације друштва, преко затупљивања свести, до комфоризма услед чега је део популације неспособан да се суочи са сопственим слабостима и ограничењима. Данашња парола доброг дела популације би могла да гласи : “Што не знам не може да ме повреди”.
Последично, многи инструктори “борилачких вештина” користе наведено стање у друштву и често своје тренинге конципирају са циљем да њиховим вежбачима подиђу и направе добар угођај тиме што ће вежбач добити одговарајућ ниво физичке активности, научиће неке технике које имају свој историјат у борењима, код оних упорнијих развиће се и самопоуздање да могу да се одбране од већине нападача...

Више пута сам имао прилике да чујем савете по питању вођења тренинга типа:
“Шта те брига што тамо неки вежбач не разуме суштину? Ако си ти рекао оно што си планирао, ако је редован на тренинзима, ако редовно плаћа чланарину и није важно да ли ће у стварној ситуацији бити у стању да то искористи. И онако су мале шансе да дође у ситуацију да га неко нападне. Важно је да је он задовољан.”
Друга занимљива појава јесте да се инструктори/тренери/мајстори.. борилачких вештина када дођу у неке позније године усмеравају на “духовне”сфере и почињу да продају естетику уместо функционалности уз образложење да су кроз своје искуство стекли одређена знања и искуства и да су постали свесни да борилачке вештине треба да “духовно оплемене практиканта”. Наравно у суштини је страх да оне силне технике неће моћи да искористе ако их неко на тренингу буде тестирао (илити “изазвао”). Е сад пре него што читалац почне да одобрава, колико има тренера бокса који су у познијим годинама и без проблема преносе своје знање и искуства младићима у пуној снази? Како то да њима њихове године не представљају проблем да преносе своје знање младићима жељним доказивања?!

Сада долазимо до простог питања: шта се то тачно вежба на борилачким вештинама када мајстори који дођу у неке године почињу да причају да сврха борилачких вештина није старање борца (човек спремног да реши проблем на који је наишао па макар он био и у облику физичког контакта) већ “задовољног човека”. Ако тренерима бокса који су у свом веку имали много борби и дуела њихово искуство не смета да и даље стварају борце како онда то искуство смета инструкторима/тренерима/мајсторима борилачких вештина?

Одговор можда лежи баш у чињеници да “борилачке вештине” најчешће се мистификују и то у толикој мери да се сваки чвршћи контакт између вежбача сматра као “опасан по живот” услед чега се избегавају било каква тестирања. А чак и тамо где постоје разни симулациони дрилови, начин извођења не дозвољава потпуну анализу на свим аспектима борења. Такође и замена психолошке припреме вежбача са “духовним уздигнућем” је успешно довела до ситуације да неко своју занесеност сматра за “духовност” при чему чек и при контролисаном тестирању својих могућности у потпуности губи своју самоконтролу.

Наравно има и оних поштених инструктора борилачких вештина који ће без устезања сваком вежбачу рећи шта је тачно његово виђење тренинга, па сам тако имао прилике да причам и са инструкторима који без устезања кажу да је њима приоритет физичка припрема а да је технички део ту да би се испоштовала традиција и наравно тренинг учинио занимљивијим а ако неки вежбач буде успео да то искористи у некој животној ситуацији - пуна капа. Да се разумемо, поштујем и овакав приступ- у овом случају вежбач добије тачну информацију шта добија тренирањем и не просипају му се приче о “духовном напредовању”. За духовно напредовање имамо разне верске објекте и установе.

И, да ли тренирате “борилачке вештине”?

извор

пример: