Povodom smrti Lešeka Kolakovskog

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pretprošlog petka, 17. jula ove godine, preminuo je čuveni poljski filosof Lešek Kolakovski.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura.....ovski.html

Lešeka Kolakovskog su svrstavali u pozitiviste, materijaliste i marksiste. Ali, Lešek se poslednjih decenija svog života nije dao tako lako hvatati u razne "izme" - postao je čovek koje se protiv njih bori. Na pitanja kako bi sebe odredio, odnosno gde bi sebe "umetnuo", odgovarao bi: "Ne znam, i nije me briga", pokazujući tako svu lažnost kriterijuma. Kako je i mogao drugačije, ako je cenio izvornost Sokratovu, i umeo ovako da napiše: "Filosof koji ne može da se poistoveti sa ovim prauzornim likom ne pripada ovoj civilizaciji".



Bio je šef katedre za istoriju novije filosofije na Varšavskom univerzitetu, glavni i odgovorni urednik poljskog filosofoskog časopisa "Studia Filozoficzne". Istraživao je istoriju religije i teologiju, i pisao teme iz oblasti metafizike, istorije filosofije, etike, antropologije, religije, mitologije, teologije, teorije saznanja, itd. Njegova glavna dela su: Skice o katoličkoj filosofiji, Predavanja o srednjovekovnoj filosofiji, Pogled na svet i svakidašnjicu, Pojedinac i nesavršenost, Sloboda i antinomija slobode u Spinozinoj filosofiji, Filosofija XVIII veka, Čovek bez alternative, Ključ nebeski&Razgovor s đavolom, Prisutnost mita, Glavni tokovi marksizma, Religija, Užas metafizike. Prešao je put od posvećenika u marksizam do njegovog najoštrijeg kritičara. Posle martovskih događanja 1968. godine, kao anti-marksista i revizionista sklonjen je sa fakulteta, i po odlasku iz Poljske do penzije predaje u Oksfordu, na All Souls Collegeu.

Svoju suprotstavljenost Platonovom uverenju da filosofi treba da vladaju državom potvrdio je, kada je odbio da nakon pada komunizma bude predsednik Poljske. Lešek Kolakovski bio je čovek okrenut spoznaji i umetnosti. Bavio se komponovanjem, pisanjem stihova, režiranjem predstava, književnom kritikom i književnom teorijom, a bio je i autor jednog dramskog dela. Filosofski esej i filosofska priča bile su forme koje su obuhvatale raskošni duh Kolakovskog. Primer književno-mislilačkog savršenstva, po stilu, jeziku i kompoziciji, svakako predstavljaju filosofske priče sadržane u knjizi "Ključ nebeski&Razgovor s đavolom".

Citat:Primer da se i najveća mudrost može sabiti u orahovu ljusku su njegova "Mini predavanja o maksi stvarima", u kojima govori o: slobodi, sreći, slavi, laži, vrlini, izdaji, nasilju, dosadi, patnji... i za koje je Zigmund Bauman savetovao: "Ne nosi tu knjigu u krevet, može ti odneti san".Da jke običaj da se Nobelova nagrada za književnost dodeljuje posthumno, mogla bi se ispraviti nepravda i dodeliti je Kolakovskom za 2009. godinu.
(Citirano iz članka "Mudrac među filozofima", NIN br. 3056 od 23.07.2009)


4. Noje ili Iskušenja solidarnosti

Kad je Bog najzad, u nevreme, požalio što je stvorio ljudsku vrstu, i kad je preneražen zbog posledica svoje lakomislenosti odlučio da potopi svoje neuspele slike i prilike, priznao je, kao što je poznato, Noje za jedinu figuru dostojnu spasenja. Počinio je, pri tom, jednu nerazboritost i jednu nepravdu. Nerazboritost – jer je mogao već do te mere da upozna ljude i da predvidi, ako ma i jedan ljudski par ostane na zemlji, da će ovaj početi iznova i da će se posle nekoliko godina vratiti sve brige. Nepravdu – jer su ga razljutili samo ljudski zločini, i zašto je onda tom prilikom potamanio sve životinje, koja najzad nisu ni bile krive.

Ali ne upuštajmo se u ova razmatranja. Radi se o nečem drugom. Radi se o Noju.

Noje je bio neviđen dupelizac. Ako učitelj, o kome se manje-više zna da je preterano prek, zavidljiv, osvetoljubiv i sklon zlobi, sipa gromove na ceo razred, a samo jednog učenika obasipa pohvalama, moguće je bez muke, zaključiti do kojih razmera seže servilno ulizištvo tako privilegovanog vaspitanika. Ali i Noje je imao iskru poštenja u srcu. Dok su se konflikti sa Gospodom završavali samo galamom i pretnjama, on je polako zadobijao i njegovu milost, ulizivao se i laskao mu. Ali najzad je uvideo da stvar dobija ozbiljan obrt – radilo se već o životu čovečanstva. Noje je dugo mozgao o svojoj situaciji. S jedne strane elementarna ljudska solidarnost mu nije dozvoljavala da se odvaja od svoje braće i sestara ugroženih uništenjem i da se koristi zaštitom istog onog tiranina koji uništava svu njegovu rodbinu i prijatelje. "Pošten čovek – govorio je sebi – mora u takvoj situaciji da pođe zajedno sa osuđenicima i da podeli njihovu sudbinu, umesto da stupa u službu progonitelja. Ako su čak i bili krivi, nepošteno je da ih on sad napušta u nesreći i da spasava sopstvenu kožu. I pored svega – mislio je – ja sam više čovek nego bog i obavezuje me ljudska solidarnost. Ali s druge strane – baš sam ja sada jedina šansa za preporod čovečanstva." Jer Bog mu je jasno obznanio da ne namerava da zaobiđe nikoga u pogromu sem njega i njegove najbliže porodice (ipak isključujući braću i sestre). "Prema tome – govoraše sebi Noje – ako se odlučim za dobrovoljnu smrt u ime ljudskoga bratstva, uništiću jedinu mogućnost za preporod sveta; a međutim, čak i ako ovo nije baš najbolje uređen svet, ipak vredi da postoji." I to je, dakle, bila Nojeva dilema – počiniti izdaju ili izazvati kraj sveta. Još niko nikad nije stajao pred tako okrutnim izborom; nikom se nije desila takva situacija da sudbina čovečanstva bude doslovno u njegovoj snazi, i istovremeno da on može čovečanstvo da spase isključivo svojim osramoćenim moralom. "Doduše – mislio je Noje – ako se na kraju odlučim za smrt da bih pred samim sobom spasao svoj obraz – niko više neće trpeti, jer ne bi imalo smisla reći da nanosim krivicu svojim nepostojećim potomcima iz prostog razloga što nikad neće ni postojati, a 1749. godine od stvaranja sveta (jer to je tačan datum potopa) ili, tačno 2011. godine pre Hristova rođenja bilo bi naivno smatrati da činim neko zlo samo zato što 1957. godine posle Hristova rođenja, to znači za 3968 godina, neće biti nikoga ko bi mogao da ispriča o mome herojstvu. U stvari, dakle, najbolje će biti da postupim pošteno i da istovremeno jednom za svagda završim s tom loše smišljenom papazjanijom. Ali, s druge strane, ne mogu da se oslobodim misli da je postojanje sveta nešto vredno, da je to cilj koji je sam po sebi vredan truda, ne umem to da obrazložim i nikakvi razumni argumenti mi ne padaju na um, ali to uverenje je ipak toliko u meni ukorenjeno da nema načina da ga se odreknem."

Posle dugih kolebanja, Noje je rešio da preuzme na sebe sramotu totalne izdaje čovečanstva, ako samo time čovečanstvo može da bude spaseno. U to vreme, nakon dugih kolebanja, on je bio potpuno promenjen čovek. Stideo se nekadašnjeg ulizičkog ponašanja i dobro je shvatao greške i nedostojnost toga ranijeg života. Zato je iskreno mislio: "Koliko bih se radije pomirio sa sramotom radi spasenja sveta da nije toga da spasavam svet kroz moju sopstvenu ličnost i da postižem korist iz svog postupka. Jer niko mi neće poverovati da delujem iz drugih pobuda, nego radi spasavanja samoga sebe – a tim pre kad je u pitanju zasluženo javno mnjenje kakvo sam o sebi stvorio." Nojev stav bio je odista herojski – pomirio se sa tim da produbi svoju sramotu, ovoga puta svesno. Kad je upoznao braću i poznanike sa svojom odlukom, svi su se s prezirom okrenuli od njega i smatrali da je Noje naprosto ostao onakav kakvim su ga poznavali – nepopravljiva ulizica. Nikom nije palo na pamet koliko je dramatična bila njegova odluka. Noje je to podneo u pokornosti. Rešio je u sebi samo da će se osvetiti Tiraninu: vaspitaće svoju decu na taj način da će već nakon nekoliko pokolenja sve pobune i nezakonitosti prethodne epohe izbledeti u očima despota u poređenju sa tim budućim događanjima; njegovi potomci će biti banda drskih i nepopravljivih ustanika, notornih podsmevača i postaće večita muka za velikog magnata. I tako se i dogodilo, iako Noje to nije video.

On je, međutim, seo na kovčeg, izdao prijatelje, otadžbinu, braću...

Naravoučenije: slobodno je ponekad sluginski podlegati moćnima i izdavati, zbog njih svoje prijatelje – ali samo tada kad znamo sigurno i bez dilema da je to način spasenja celog čovečanstva. Bar do sada, Noje je bio jedini koji se našao pred takvom dilemom.
http://www.aforizmi.org/etna/etna79/kolakovski4.htm

Citat:Kao i u svaki veliki duh, Kolakovski je bio sintetičan um: ne samo što su se filozofija, teologija, logika, etika i politika, estetika i poetika u njemu mešale i prožimale na sublimni i osobeni način, nego je, i ne malo, bio odan čaroliji maštovitog sveta umetnosti. Od svega toga nastala je stilska legura, vlasništvo ovog znamenitog Poljaka. Sa izrazitim literarnim i esejističkim darom, smatrajući sebe više umetnikom nego logičarem, ukazivao je kako više lepote i života ima u onome što je dvosmisleno, promenljivo, pa i protivrečno, nego u formalno-logičkoj identičnosti, statičnosti, strogoj doslednosti.

No, kada je u pitanju opšti aspekt društva i kulture, stav Kolakovskog je odveć jasan: Ne postoji nikakav recept za društvo bez zla, bez greha, bez konflikta; priznati to, ipak, ne znači zapasti u očajanje. Nemamo izbora između potpunog savršenstva i potpunog samouništenja. Naša ovozemaljska sudbina jeste briga koja nema kraja, večna nezavršenost. Nema nade da ćemo naš život uskladiti i srediti da u njemu ne bude nikakvih problema.
. . .

Govoreći o filozofskoj utopiji Kolakovski smatra da je ona, po svoj prilici, odumrla. Filozofija se, veli, ne bavi istinom, niti će ona ikad otkriti bilo kakve opšteprihvaćene istine. Kulturna uloga filozofije se ne zasniva na iznošenju istine već na negovanju duha istine. A to znači da se ne sme dopustiti da istraživačka energija uma oslabi, ne sme se prestati sa osporavanjem onoga što izgleda očigledno i definitivno; treba uvek dovoditi u sumnju na izgled neiscrpne rezerve zdravog razuma; treba uvek sumnjati u postojanje „druge strane” onoga što se smatra očiglednim; nikad se ne sme zaboraviti da su određena pitanja koja se nalaze iza utvrđenog horizonta nauke, ipak, ključna za opstanak čovečanstva u onom obliku u kojem ga poznajemo. Filozofi, misli glasoviti filozof, ne seju ni ne žanju – oni samo rastresaju zemlju. Filozofi ne otkrivaju istinu, ali su oni potrebni da se um ne bi ulenjio, da bi uzimao u obzir različite mogućnosti odgovora na naša pitanja. Rečju, da bi opstala, filozofiji su potrebni kako kopači tako i iscelitelji; kako avanturisti puni bravura, tako i oprezni zaštitnici.

U prilikama naše današnjice treba očekivati, uverava nas Kolakovski, da će dve vrste mentaliteta, skeptička i utopijska, preživeti nezavisno jedna od druge u neizbežnom konfliktu. Štaviše, potrebna nam je njihova nesigurna koegzistencija; jer obe su bitne za naš kulturni opstanak. Pobeda utopijskih fantazija značila bi totalitarni košmar i potpunu propast civilizacije, dok bi nas vladavina duha skepticizma, koja se ne dovodi u pitanje, osudila na beznadežnu stagnaciju – nepokretljivost koja bi najmanji slučaj mogla da promeni u katastrofalni haos. Definitivno, dakle, moramo živeti između dve, međusobno nepomirljive pretenzije od kojih svaka ima svoju kulturnu potvrdu.
http://novosti-iz-bkd.blogspot.com/2009/07/neustrasivi-covek-i-mislilac.html

Razum treba da nam služi za otkrivanje večnih istina, otpornih na vreme.

Bog ili apsolut je bitak koji ne poznaje prošlost niti budućnost, već sve sadrži u svom „večnom sada“.

Vežbaj razmišljanje o pitanjima važnim za život zajednice a sopstveni rad i posao tretiraj kao doprinos takvom životu, i to u smeru u kome misliš da bi svet mogao biti popravljen ili poboljšan.

Ne zaboravi koliko i kako sve možeš da se obrukaš.

Nije filosof onaj koji proučava filosofiju, vec onaj koji filosofira.

Rupe u siru definišu sir iako predstavljaju njegovo nepostojanje.