offline
- aronija
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 06 Maj 2013
- Poruke: 644
|
Једном су једног старог пастира, који је већ преко 70 година чувао овце упитали новинари:
- Да ли можете да нам испричати нешто посебно што вам се сигурно догодило за тако дуги период?
Разлог, зашто су новинари уопште дошли је био то да је држава одлучила да му додели почасну пензију за његов 80. рођендан, јер је поштено обављао свој посао ето већ пуних седам деценија, а никаквих других основа не би могао имати по којима би добио заслужену пензију, јер није био нигде пријављен, на платним списковима предузећа.
Старац се испочетка бранио, да је он обичан пастир и већ му је било непријатно што су уопште дошли они којима се ни у сну човек не би надао, а камоли да ће још о њему неко и писати у новинама, за које је он, онако неписмен, само знао да постоје. Новинари као новинари, нападни као осице, нису хтели тек тако да оду, а простодушни је старац на крају ипак попустио и започео причу.
Имао је он обичних прича, које су за обичну рају и које се могу причати уз ватру деци, једино је мислио да су оне сувишне. И онда је почео причу:
Када сам имао двадесет година, нашао сам у шуми мало нејако штене. Онако мали ми се свидео, па сам га једноставно покупио са собом без размишљања. Већ након пар дана сам га заволео. Свуда сам ја њега вукао са собом, делио са њим што сам и сâм имао. И псето је лепо напредовало.
Но, сељани су ме задиркивати говорећи да је то вук и да требам да га убијем јер ће се догодити велико зло. Како сам могао да их послушам кад ми је срцу прирасло и готово. Псето је постало кршно, велико, и кад бих понекад нешто заборавио у селу, слободно сам га пустио, рекавши да ми то сам донесе. Гледао би ме за тренутак у очи, као да тражи на неки други начин, а не речима, што сам му казао. Био је то врло паметан пас и помагао ми је у чувању оваца.
Једног касног, летног поподнева, небо је некако притисло. Било је ведро, али ваздух је био тежак, као да ће киша.Ушао сам у колибицу у планини, у којој је био и тор за овце које су ту пландовале у сенци пар стабала. Чим сам легао на лежај, очи су ми се саме склопиле. Било је спарно.
Не знам колико сам дуго лежао, тек нешто ме је пренуло иза сна. Неко кркљање и режање. Све је било некако пригушено, тако да нисам био сигуран да ли ја то спавам или сам будан. Изашао сам да видим ипак што је. Врата колибице су гледала на запад. Наранџаста лопта је била још за копље високо. У смеру према Сунцу мој је пас седео. Њушка му је била сва крвава, а како је био окренут постранице, сунце му је наранџасто сијало кроз очи. Као да је место њих имао две жераице. Све је изгледало тако нестварно тим више, што се испред њега налазила хрпа још увек врелог меса из прохујалог живота. Одмах сам схватио што се догодило.
Ушао сам хладно, мирно у колибу и скинуо пушку изнад врата и поново изашао. Подигао сам лагано пушку, нанишанио у главу, главу мог вука. Он се није ни помакао. Као да је осјћао кривицу што је прокоцкао моје поверење, које сам уложио у њега. Повукао сам обарач и он је пао.
Да бих некако спасио, што се спасити дало, отишао сам у село по неког од сељана и кола. Помало ме је било и срам што пре нисам послушао сељане. Сунце је управо залазило, када смо почели товарити лешеве оваца у колица. Можете замислити колико је било моје запрепашћење када сам између оваца наишао на три леша вука и једне вучице. Срце ми се стегло, а на очи ми грунуше сузе. Убио сам свог истинског пријатеља. Посумњао у звезду на небу.
Од онда је прошло 60 година, а ја ту слику не могу заборавити, као да се данас десило. Од онда сам се некако повукао у себе. Речи су ми невољно прелазиле преко усана. Био сам врло пажљив. Јасно ми је постало да нема више места у мојој души за било какво осуђивање било кога.
Цена тога је била висока, а нико ме није питао да ли желим да купим то искуство.
|
