Gde stanuje ljubav?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

“Vidiš, ovo ti je otrov…”, melanholično je, kao za sebe, rekao još stručno držeći cigaretu izmedju prstiju, u položaju koji ga je odavao za strastvenog pušača u trenutku nadahnuća. “Baš kao i žene... Ali, volim ih oboje..!”, pridodao je uz podrugljivu grimasu nakon koje bi i neupućeni u njegovu ljubavnu (ne)sreću oborili pogled, shvatajući da ga je nemoć bacala na kolena kad god bi se upustio u podelu emocija sa suprotnim polom, koji je tako bezuspešno i, gotovo ‘svakodnevno’, kušao. Tišina je obuzela vazduh obojen dimom... Grobna, saosećajna tišina. A, zar bi i jedan od nas trojice progovorio, inače predobro poznajući sve moguće trenutke te, kod nas već ustaljene, situacije koja ubija ego? Nikako. Jedino je neupućeni komšija sa terase progovorio umesto nas, dok se dernjao u telefon u ovo gluvo doba tame... Bejahu to sasvim nevažne reči, koje su nas odvukle od osećaja konstantnog bola i bespomoći, iako smo bili blisko svesni da je tiha medjusobna saosećajnost bila vrednija od krvi zastale od dosade. I uskoro smo nastavili da sporo ‘čavrljamo’. Nas trojica studenata Medicine, sledjeni i ukopani u stereotipnu ‘sedeljku’, bili smo kao jedan... Tihi, napokretni jedan. I taj je jedan blenuo čas u crvenim, ornamentisanim tepihom prekriven parketni pod, te buljio praznog pogleda u još monotoniji plafon... i ćutao. Nepokretljivost ambijenta je bila toliko neprijatno napeta, nervirajući duže u sobi, da se u svakom od nas javljao golicljivi strah od prekidanja tišine, čime bi se, kojim slučajem, iznervirao i neko od ostale dvojice; ili, na ogromnu štetu, obojica... Duboko povredjeni, nismo želeli da dodamo još koju ranu jedni drugima, i zato još ćutasmo. Na kraju, ne znam ko se usudio da od dva zla bira manje, i prekine glupu, iritirajuću nemost; možda sam to bio ja, kada sam ‘prebacio’ Florianu par zamerki kad je počeo paliti 3. ili 4. cigaretu u poslednjih isto toliko minuta; a možda se to desilo ranije...
Ubrzo, počeli smo blebetati o hororu, strahovima i prestali misliti o gorkim emocijama kojih smo još uvek žedni, te prešli u možda goru fazu večeri. Da, malo po malo, pa bismo jedni drugima pokazivali uzdigle, ‘naježene’ dlake na područjima, a sve u slavu momenata koje smo svi poznavali, momenata nekontrolisanog straha, i opet smo bili jedno biće, preživljavali istu bol, disali isti vazduh i kašljucnuli po koji put, zbog dima koji nikako da bude zamenjen svežim dahom; ni glupi otvoreni prozor nije obavljao svoj posao kako treba...
I u sledećem mahu stajasmo zajedno kraj semafora, gde čekasmo zeleno svetlo za pešake... Nikog u blizini; ničeg zanimljivog u blizini; i sami smo bili nezanimljivi; zato prekinusmo nepotrebno čekanje, te počesmo nesmetano gaziti kolovoz pun rupa i prekida, kao i naša konverzacija usput. A Florian je uporno zabavljao prste već desetom cigaretom od našeg skupljanja..! I uzimao je moje opomene zdravo-za-gotovo, redovno govoreći “Dobro, pušio sam i ranije, ova me neće ubiti; mislim, hoće, ali barem ne danas ili sutra...”; a Predrag se nije ni trudio da pridoda zamerku... Znao je da Flocky ne upija kritike na duži period, i bilo mu je važno samo da se ne ‘usmrdi’ na duvan, i ne isprlja patike ili pantalone... To ga je izludjivalo...
Jednu stvar ne mogu shvatiti ni svariti: zašto, kad nešto krene skroz ‘naopako’, stvari uvek idu do ekstrema, SVE podje na suprotnu stranu, pravo u propast? Nikada neću naći sebi dovoljnog odgovora, ali ću se uvek sećati te večeri; jer, iz lošeg smo izvlačili gore... Nekako sam ‘utuvio’ sebi u glavu da je i nebo bilo tako čudnovato, povrdjeno, kao i ja... Kao i MI! Vetar nas je zadirkivao, mrtvoća grada ostavljala bez teksta, a kad bi se setili nečeg neinspirišuće glupog, ‘provalil’ bismo bilo šta, samo da još jednom okončamo ćutnju... A repriza dogadjaja ju je nastavljala.
Ne se]am se šta smo radili celo veče, ni kako sam stigao do zgrade; važno, bio sam sam, pažljiv i obazriv. Brzo sam izvadio ključ da bih otvorio glavna vrata zgrade, još hitrije ušao. Znam i da sam u hodniku munjevito posegnuo za mobilnim telefonom, kojim bih, bar malo, osvetlio sebi put... Nije bilo toliko mračno, ali sam hteo samo da oteram svoje strahove, u kojima sam sretao nepoznate ljude iza ugla, prema liftu, gde su bili u poziciji da me jednim, malim potezom onesposobe; fizički i psihički. Dozu dobijenog adrenalina sam, nakon što bih video da je put čist, trošio tržanjem preko sada dobro osvetljenih stepenica. Sve do četvrtog, mog, sprata... gde bi prividna opasnost prolazila.
I kao da je dan zaboravio da nam se predstavi, a svetlost takodje preskočila svoju pojavu, jedino mi je sledeće veče ostalo u konfuznom sećanju... Kao da sam preživljavao deja vu... sve se ponavljalo, redjali su se jučerašnji koraci ka Florianovom stanu, ulazak u zgradu, sumorno sastajanje s’ njim i Predragom... i žučnobolno kajanje zbog postojanja u tamnici zvanoj ‘sloboda’! Barem smo očekivali društvo još nekoliko osoba, svesni njihovog nesvesnog kanibalisanja nas i naših umova... koje smo čuvali samo za nas trojicu. Ali taman u trenutku kada smo bili spokojno umorni zbog sopstvenih stiskajućih misli, zvono je istrebilo prividno olakšanje na koje smo bili osudjeni... I oni udjoše. Odjednom, smeh... i razdraganost osoba na pragu nas je ponovo slomila, a pritajno smo se nadali miru i jednakosti naših mirnih, ukrštenih, nemo usaglašenih pogleda. Umesto toga, darovali smo Mirjanu, Miroslava i Veru najskrivenije kiselim i izveštačeno ukočenim osmesima. Meni je još uvek u glavi vladao haos. Naravno, primetili su jadno ćutanje koje smo nastavili. I posle glupih i beznačajnih ‘fora’ i ‘izvlačenja za jezik’ naterali su nas da se pridružimo nekim temama koje su nas najmanje zanimale... “Goste kao i sebe”... Odgledali smo i film koji se većini nije svideo; meni je bio odličan, jer, nisam tražio direktnu zabavu, gledao sam pokrete kamere, slušao muziku koja preterano dobro dočarava trenutak u odvijanju... i... bol koju je glumica ‘preživljavala’... bol koju sam sasvim dobro i već dugo poznavao. Voleo sam da mislim kako ne patim sam u tom momentu... film mi je mnogo značio, a malo me je i smirio...
Kao da sam osudjen da patim u mraku, pošto samo se već uveliko šetali a još uvek su me proganjali spora komunikacija i balast silom izgovorenih reči;

(nezavršeno)