Mesecarenje Hermesa

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-Mesečarenje Hermesa-

Nestade lika božijeg, neka živi lirino prognanstvo!
Hermes u snu zavist hodom obistini
Šeta po nebu što mu se ukaza kao carstvo
Dok glasnik spava da je Bog laže istini

Mi plašimo svitanje, ne želimo dan što
Nam priča da smo opet isti, sebi sličniji
Vapimo za stihom što je od obične reči običniji
Da smo odabrani preziremo, ne priznajemo božansko

Laž nam noći izmeni, svitanje u slepoočnicama suzi
Pravac i put, smer mraka pravi jagodica očita
I krećem krivo poslednji Hermes što zabludi

Gde pobune žive dve smrti posle osuda
Tamo sudbinu shvatam i nož prihvatam za prekid slika
Krv što mi iz rane teče nek kraj božanstva oslika

Rate me!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Једна сјајна философска поема. Покушаћу је проанализирати и извињавам се песнику ако моје схватање ове песме није у истој равни са схватањем које је било приликом њене израде.

1. строфа = Лирино прогнанство је управо божији лик који је нестао. Или се лик божији сматра засебним субјектом од лире – притом је ишчезнуће лика божјег теже спознатљиво од лириног нестајања (које је прогнанство). Хермес својим ходом доказује да се његова завист испунила, јер је завидео врховном ентитету (Богу) који је сада нестао и Хермесу оставио своје небеско царство. «Dok glasnik spava da je Bog laže istini» – најслојевитији стих. Гласник сања или га, пак, није брига што је Бог лаже истини (ускраћујући јој могућност да спозна истину и истина њу). Она је, вероватно, лира, а то значи да је лира ипак засебан и различит (женски принцип?) субјект од несталог божијег лика.

2. строфа = «Da smo odabrani preziremo, ne priznajemo božansko» – да ли презиремо своје божанско у себи и само божанско као такво или презиремо искључиво божанско у нама (јер сва божанства у космосу и јесу у нама)? Стих «sebi sličniji» можда упућује на ову другу констатацију – себи сличан је исто што и бити сличан Богу. Изгледа да песник жели повући паралелу између две супротности: Човека-Хермеса с једне и Бога с друге стране. Из презира према божанском, презиремо и божанске речи а вапимо за небожанским (обичним) стихом.

3. строфа = Ова строфа је и најтежа за разумевање. Чини се као да овде ноћ није више окриље за антибожанско из 2. строфе. Лаж је пореметила надање да ће ноћ бити место презира према одабраношћу. Заблудели Хермес је Хермес који није више ни божански антибог ни узвишени Човек већ обичан прост човек који се ''јагодицом'' управља у мраку.

4. строфа = Песник (односно Човек) схвата да судбина није у било којој побуни против божанског већ у оној побуни која подспешује (оживљава) извршење човекове смрти (две смрти можда означавају појачану казну) након осуде од стране Бога. Ниједна побуна против Бога не може бити успешна ако не води саморазарању онога који се против Бога подигао. Човек је прихватио нож и то представља веома тешку одлуку јер смртоносно ранивши себе, ишчекује и крај божанског. То ишчекивање повратак је управо оне наде која се привремено изгубила у 3. строфи.

Кључно је схватити шта лира значи Хермесу у овој песми. По мом мишљењу, лира је прогнана Човечност. Нестанак божјег лика значи његово урушавање (сумњом у Њега) а не потпуно ишчезнуће. Пошто се божји лик урушио, омогућено је стварање слободног простора за повратак изгнане Човечности. Хермес који шета по небу је човек (биће које мисли да је слободно а уствари не види да то није) али не и Човек (биће које је у правом смислу слободно) јер још не увиђа да је Човечност слагана пред истином од стране Бога («...Bog [је] laže istini»). Када Хермес (човек) увиди де је његова слобода само један обичан сан («Dok glasnik spava...»), тек тада ће бити могуће потпуно ишчезнуће божјег лика. То увиђање (''mesečarenje'') је болно («Krv što mi iz rane teče...») и праћено унутрашњим сумњама и лажима («Laž nam noći izmeni, svitanje u slepoočnicama suzi / Pravac i put...»). Тек када Човек у себи убије човека (остатка божанскости) моћи ће се говорити о смрти Бога.
Као што сам и желео показати, tооtоll-оvi стихови су блиски Ничеовој философији али са битном разликом (која је, уствари, само терминолошке природе) – код Ничеа су Надчовек (=Човек) и истински (за разлику од лажног и погрешног традиционално-религијског) доживљај-о-богу, у одређеном смислу, једно те исто, док код tооtоll-а су Бог (божанскост) и човек слично а супротно Човеку. У том смислу, tооtоll-оvа ''критика'' је више окренута ка божанском а мање ка Богу (мада и сам tооtоll меша ово) јер божанскост је оно како видимо Бога а Бог је оно о чему стално размишљамо, наша стална упитаност. И као што рече Лакан (Jacques Lacan, 1901-1981.) – непостоје атеисти; у најбољу руку, сви смо ми теолози.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Odričem se shvatanja Ničea i Lakana iz gornjeg teksta.