Nesni obesni

Nesni obesni

offline
  • Pridružio: 30 Dec 2007
  • Poruke: 8

Eto, i ja At - Pui (Dobro Srce), ratnik i šaman Very Happy , reših da se priključim vama stihoklepcima i ljubiteljima lepih reči. Nađite u mojim pesmama zrno kosmosma Manituovog... Neka nas Veliki Duh sve čuva... Very Happy

Бесциљна путовања

Нема је голубица испод вражјих зеница
Кишна су бледа чекања прхнућа бесциљних јама,
Из ћутње кукурузних поља иза чаура гусеница
Што лептирују кротким сном. Из клепета њина пролама
Муња своју даљину. А камо стигне једнодневно биће
Испод травнате реке што лелуја стидно трагајући?
Неким утварама на послетку једног лутања прикриће
Се тајна, и гроба хладовина мир. Коме се смрт ругајући

Прикрада позног трена дана? Камен на камену цветокамје
И гранит стена за лептира свиту храбрих. О што лакоучна
Се збива песма! Иза камењара и осињака што било нам је
Клесано и медно – лептиру шара, гусеници немоћ поучна
После предугог повратка. Пређе се преко свега у даху
Ако се слути могућност стигнућа. И крилима, и ножицама
Својим мили душа од вашарних скица до у збиљи страху
Као да од маглене настаје зоре, пролама се у светлу иглицама

Једне сабласности. Путовати, о путовати! Оставити мадраце
И кофере, хлебове гњиле и часове, па поћи босоного чио
Даљем у ближњу крајност једног недокучивог краја. Мудраце
Прати неизвесна коб! И ко је отишао, тамо је већ једном био
И ко се вратио на исто место није стигао. Ко мења одредишта
И шта у њима бивствује одељено од постојаности? Тамо беше
Неко место мирисних вечера и добрих колиба, препуна сидришта
Добрих речи. Уловише неки што искаше. За њих се путоказ теше

И њима се корови брсте. Дуга је предуга љутња безногих скитница
Разгаљена им крв ври под орошеним челима блиских звезда,
Па пужу низ стрмине ноктима плешући по кречу. Тачна је сатница
Поласка сваког. Сваки птић на време из свог прхне гнезда!
Свако напослетку дође кад науми да дође и не дође кад неће,
Али у доласку сваком не нађе сваки што тражио је грозничавим
Жаром. Јер, неке су куле неосвојиве! Од великих истина постоје веће
Које не чекају лажљивце жедне правде у исповедима непричавим.

Асиметрични анђео

Лавежи у леденом беспућу рђавих кључаоница
Кваке псоглавих руку окрећу се само једнострано
Ја подупирем зид!
Чему су градили отворена врата?
У примислима лешинари закључана спаваоница
Испод ваздух решетки капљице се грле пространо
Сад располућујем вид!
Само за ГЛЕДАЊЕ купола злата.
Праг је јарак препотопских звери пуна баруштина
Нога је штап седогодог проповедника пуна клетви
Ко да одабере пут?
Глинени петли север јуже.
После отворених двери унутрашњости иста немаштина
Напољу је и веће и боље а и страшније при жетви
Плод је зрео, жут!
Слатка се сочност са ножа струже
Степеници од шећера саздани бране до врха успеће
Један корак у глибу ка горе други у љубу долима
Треба променити водиче!
Одвешће нас дете ка излазу
Донеће нам јато голубица од гранчица крто распеће
Срце наше одболети пушчаним прахом грдним болима
Уста нам завезана сквиче!
Крв шикља у сонетном млазу
Ходи ти, храбра лудо, камо ни восјке нису газиле цветове
Негде има другачијих путева и других путника намерника
А сви на лешине наликују.
Давно је прошао удељивач мелема!
Од кључаонице, преко врата до хорди разорише светове
Премноге жеље. Неотшкринута је радост блудних верника
Коме сад, молитве доликују?
Нема за сваку воћку здрава калема!

Закључај закључај своје биће у бунар пресахлих ружа
И ведро од лобање коња баци у трновиту измаглицу воде
Биће од пића свака ганућа!
На длану да пресахне капља росе!
Испод нокта атом чистоту појила путовања свакоме пружа
Више од тога – терети сизифовски, ланце које слуте слободе
Од мрења до вечног ускрснућа
Од голе душе све до главе босе...



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 30 Dec 2007
  • Poruke: 8

Aнтигравитација зенице

Али није ли Васељена саздана од претпоставки
Да смо битни? Ми, свеједно како се звали, где бивали,
Трагамо за вечитим кругом који је
Васпоставио геометрију у њеном најсавршенијем облику,
Прозаично у нама, безизражајно бројевима и формулама,
Тајна...
Питамо се: Dum Haec Geruntur
У нама и неки неспокој траје, довека,
Као да нисмо своји, усклађени са Трајањем,
И мали, огрезли у тишину,
Сањамо неке промискуитетне примисли...

Дечаче! Сутра, када отвориш очи, после танане, прозирне
Ноћи стакла, од сна умртвљен древним призорима Лова,
Дочекан даном, НадДаном, блиставом зором окрајком раја,
И мирисе, њених скута, Краљице Игре, у Сунцу,
Додирни... Први пут чулност, у ватри, води, и духу,
Без дна пад и вис без лета, и бег од Рога, и Пан...
И лишће и семе, и васкрсли ток пролећа...
Чујеш?
Преко слуха, изненада,
Долази оно што је изгледало питомо,
И одједном, постајеш део целине
Независтан од Целости...

Делфски глумац

Јер некада јесмо
И били и бити
Заувек

Путници

Само гледаоци у маленом тренутку
Фотографије, у оку сликара,
Делић у окну фреске
Зрак месечеве позајмљене светлости
И коби,
Да јесте Светлост,
Али да не сија због нас
Те га и заборављамо, и одбијамо од себе,
Зарад мало заблуде да светлост је супротност мраку

А кад се стигне?
Има ли смисла искрцати се,
Потражити извор нове материје
И сусрету се радовати са Бићем?
Види... Ми се у огледалу огледамо
Али лица су нам фетуси
Неког Нествора
Надствора наше реинкарнације

Свуда смо исти
Само су нам намере прилагођене
Добру или злу које смо измислили

Једном, нестаће и тога

Повратићемо невиност



offline
  • Pridružio: 30 Dec 2007
  • Poruke: 8

Испод сваког камена има звезда

Да би Ти решио све загонетке чешљајући по Инструменту усхићење
Усагласио своје са својима гласове од којих сваки за себе бриди,
А ти, што слушаш неслушљиво, у речи свакој налазиш располућење,
Разби све стаклене песме испевуше људске о ћутања вечна хриди

Нека су небеса само једно узлетиште велико звукова тајних
Преобликовање свеопштег ничега испод ватре слободне воље,
Послушај, сенку закланих снова, са слова бестрагних крајних
Што се шепуре около тебе, препуна беса и хира самовоље

Пут није нужно нешто што спаја два супротна краја целости
Која може бити или замишљена или стварна у схватању ограничености,
Већ је и замишљање, грађење и усавршавање сваке скучености
Путовања, допирући, само инстиктом ока, до Пута бесконачности

Наиђеш овде и тамо на колац који пободен омеђује различите призоре
Можда баш такав који је прастарих зуба пободених омеђио нераздвојиво,
А Ти, случајни путник, у сумњи да ли да глуву ноћи или гледу зоре
Понудиш своје мудровање међаша, заувек спајаш оно што је одвојиво

Није ли душа твоја широко поље препуно магараца који ушима стрижу
На длану ранолисних детелина... није ли соко који гмиже стенама виса,
Море које бруји у ноћи? О везови се милосрдних нагађања нижу
Довека броде весели чамци, куда, коме, животе одбијен од здравих сиса

Шта ћеш спазити радознало дете одрасло и подмлађено исувише рано
Када своје голицаве очи усмериш тихо преко слаба од челика рамена,
Шта стећи, дотаћи, мили лутаоче, кишо лета, воће никада обрано
Када напокон спознаш – звезда има испод сваког камена!

Твоје је око колевка свемира

Будио бих лахоре згужване воде пљеском испуцалих провидних руку
Будио будио далеке сиве зоре, и мора чежњиву колевку у камичку бушном,
Чекао да сване када сванути нема шта, на магленом очињем јастуку
Баченом у дуге реке сласног чекања, о шта да досегнем, по водоплову сушном
Док бродим загушених плућа? Има ствари које су неописиве уметнином речитости
Које лебде између сфера ванумља и безумља и надумља, тако ланених и гордих
У својој лепоти, да застаје куцати било душевности, оне, у својој красној наочитости
Чине нас свеснима да смо толико далеко од Пехара, колико смо мањи од истих,
А верујемо, поносни на свој Изум, да ћемо умети неком смицалицом игром речи
Да кажемо Лепоту. Али утече она... утече неухватна. Хвала ти око које жудиш!
Хвала ти човече који се грчиш да би рекао неречљиво... али, не знају твоји врачи
Шта је Магија, не зна твој клерик шта је вера! Коме своје једино дивљење нудиш?
Лажним дамама грабежљивим пријатељима судњим Питањима златним кликерима
Стварима које личе на крупно сјајно глатко зрело црвено али стаклено воће
Које је без мириса укуса разлога сока здравља... зар томе своје биће? Оним зверима
Што се смејуље и кревеље са Екрана, слици тој, коју нуде, о зар твоје биће хоће?
Како су ретки који виде лепоту! Још ређи који о њој знају певати! И чак, мудрујем,
Можда и нису криви људи, што не виде и не чују, већ – има ли лепоте довољно
Да би спажена била? Сваке ноћи, ја тражим. Пустим улицама док Ноћ дочекујем
И никога нема, ја свраћам са Пута и залазим у Бестраг. Мирно, свесно, својевољно
Дружим се са звездама које се чине као да су утекле из дечје сликовнице, разливене
И нејасне, довољно светле да се препознају али не и да се именују. Звезде – извори...
Пратећи траг неба, од истока до запада дођем до колевке у којој чаме скривене
Највеће Силе и Вештине. Заљуљам каткад ту успаванку неутешних, прозор се отвори
Неки бездане црнине Галаксије... и видим – хеј, шта сам ја наспрам Чиниоца Времена!
Камичак зоби, трунка листа, корен качамака...? Видео бих невидљиви за друге Пејзаж
Како се порађа девица, шта говори гром, коме хрле комете, и дан, Месеца последња мена
И око што спознати не сме... о да, да је места са којег би видео, за Лепоту настао омаж...!

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 559 korisnika na forumu :: 10 registrovanih, 2 sakrivenih i 547 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Dimitrise93, Drug pukovnik, goxin, HrcAk47, indja, nenad81, oddsock, ozzy, stegonosa, vathra